Vic o malom Perici i bojkotu 1

„Au“ – kaže Perica, i pita dalje: „A je l’ mogu ja kad porastem da izaberem da ne budem opozicija nego vlast?“. „Možeš, naravno (a i tata bi, sine).“

Nećete ovaj dijalog naći ni u jednoj od antologija viceva o malom Perici, pošto ga tamo nema (mada bi mogao da liči i na razgovor nekih od aktera afere Krušik, ali od pre tridesetak godina).

Vic je moja lična izmišljotina kojom počinjem jedno krajnje laičko razmatranje pitanja da li bi opozicija trebalo da bojkotuje izbore ili ne. Neko će svakako reći da mu je dosta političkih laika koji bi samo da govore ili pišu o politici, ali neće njome da se bave, tobože, „da ne bi isprljali ruke“.

Evo, priznajem da je to tačno, neću se nikada ozbiljno baviti politikom, ali sam se ipak odlučio da ovo napišem; s tim u vezi mogu samo da ponovim ono što često izgovara i predsednik Srbije: „I, onda, šta je tu loše?“

Mnoge sam kolumne poslednjih dana pročitao, neke sam, doduše, samo proskrolovao, ali kako bilo, u njima sam našao veoma malo od uputstava kako da se reši ovo trenutno biti ili ne biti za našu opoziciju (i za nas s njom takvom kakva je).

Praktično ništa, izuzev ponavljanja samog statusa stvari to jest činjenice da se srpska opozicija i dalje nalazi u dilemi – ili da prihvati potpuno neravnopravne izborne uslove pod kojima sigurno gubi, čime bi izbori (čitaj: oni na vlasti) samo dobili potreban legitimitet, ili da izbore bojkotuje i time preuzme rizik sopstvenog političkog potonuća, a da pritom postoje realne šanse da legitimitet i takvih izbora ipak preživi – malo zbog bojkot-brehera, malo uz podršku EU.

Situacija liči na nedoumicu iz Crnog Gruje: “Hoćemo li (braćo) da se kidamo s Turcima ili da begamo? Ili da kombinujemo neko beganje s kidanjem?“.

Iako, kako već priznadoh, jesam amater za politička pitanja, ja istovremeno pokušavam da budem barem politički svestan i društveno odgovoran, stoga me zanima da li bi naša opozicija bila u stanju da odabere i neku antinomsku kombinaciju spajanja i kidanja? Nešto kao odluka da se na izborima ipak učestvuje, ali tek posle ujedinjenja svih realno opozicionih partija, zbog kojeg bi bile zamrznute sve međusobne razlike, a u prvi plan bio istaknut samo jedan zajednički cilj.

Polako s podsmesima, ne nameravam da patentiram toplu vodu, sećam se ja dobro i DOS-a i postdosovskog vraćanja na staro, najzad, poznat mi je i ovaj poslednji trud aktuelne opozicije na planu kakvog-takvog ujedinjenja; ali, hajde ipak da ja sve napišem do kraja, pa ako neko pročita – super.

Pre svega, ja ovo ujedinjenje opozicije nikako ne bih sprovodio pod parolom rušenje Vučića i njegove naprednjačke vlasti, već isključivo radi vraćanja institucija građanima Srbije(!).

Vučića bih tek usput spominjao, njegove najbliže saradnike samo izuzetno retko, a ostalu bulumentu ne bih ni prozivao, dobro, možda samo onako zbirno, kao bulumentu. Šalu na stranu, imam na umu jedno kvalitativno drugačije stapanje opozicionih snaga, jednu političku spregu koju do sada još nismo videli, ujedinjenje radi vraćanje dostojanstva, a ne za bezuslovno rušenje kriminogenog režima i procesuiranje odgovornih; ko zna, možda bi tako nešto stvarno bilo vredno pokušaja?

Verujem da bi takav potez privukao i neke iz trenutno, blago rečeno, neuverljive opozicije; ako i ne bi prošao kod njihovih lidera, onda bi ga možda prihvatili njihovi glasači, a to je daleko važnije. U slučaju takvog jednog nastupa i polovičan uspeh na izborima imao bi smisla, režim bi bio uzdrman i prinuđen da u narednom izbornom periodu i sam vrati deo institucija svojim građanima.

Ja u ovom svom naivnom predlogu idem toliko daleko da smatram da takvu opozicionu akciju ne mora niko ni da vodi; mislim niko od postojećih opozicionih lidera, ali možda čak i bukvalno niko.

Pomislite, koliko često čujemo: “Nemam za koga da glasam“, i to od ljudi koji su izrazito nezadovoljni ovom vlašću. Ali ovo glasanje ne bi moralo da ima personalnu notu, ne bi ni bilo glasanje za nekoga već za nešto.

A to nešto jeste skidanje političkih okova svim onim delovima društva koji danas doslovce pripadaju stranci na vlasti, vraćanje dostojanstva medijima i novinarskoj profesiji uopšte, oslobađanje zaposlenih u zdravstvu i obrazovanju od egzistencijalnog straha i još sijaset drugih stvari koje mogu okupiti nezadovoljne, ali neodlučne građane. To “nešto“ je mnogo važnije od “nekoga“ ko ima ličnu i politički upotrebljivu harizmu. Pa dovde nas je i dovela harizma koja prvo pobedi na izborima, a zatim bude jača i od same države.

Opozicija i njeni simpatizeri bave se isključivo napadima na vrh vlasti, čime kao da ignorišu činjenicu da je u aktuelni mehanizam naprednjačkog vladanja uključeno mnogo više ljudi od pripadnika dveju ili triju porodica. Nedostaje usmeravanje na veliki broj običnih građana kojima se stomak prevrće od toga što ova vlast odbija odgovornost za bilo šta, ali zbog toga ipak nisu spremni da rizikuju svoju trenutnu finansijsku stabilnost.

Među njima je puno naivnih i poniženih ljudi kojima nije lako objasniti zašto su naivni, niti koliko su poniženi, za dopiranje do njihovih ušiju treba mnogo više truda. To se sigurno ne postiže kuknjavom pred EU posrednicima ili prozivanjem “intelektualaca koji ćute“, “SANU koja se ne oglašava“ i tome slično – postupcima i stavovima čiju nemaštovitost i glupost jedino nadmašuje njihova politička neupotrebljivost.

Manite se konstantnog prozivanja unaokolo i ujedinite se do individualne neprepoznatljivosti ako stvarno želite da ponovo dobijemo državu i njene ustanove. Ako to niste u stanju, onda u redu, onda vam bojkot i jeste jedina fer opcija.

Eto, tako ja mislim, a vi slobodno recite da je to ono kako Mali Perica zamišlja obaranje autoritarne vlasti u Srbiji političkim sredstvima. Možda je ova vlast zaista toliko ogrezla u ličnom i porodičnom bogaćenju i svakojakom kriminalu da joj nema uzmicanja, već samo ili-ili.

Možda će Vučić i njegovi klonovi stvarno odstupiti tek onda kad im se istroše resursi, kad ne bude više para za medije i svakojaka druga potkupljivanja, kad prestanu s radom fakulteti pogodni za bindžovanje studija i usputna doktoriranja i kad propadnu i poslednje oaze za partijsko zapošljavanje na naš račun. Samo, tada će biti kasno za Srpsko proleće.

U pravu ste, najbolje je da se ja vratim svojoj vulkanologiji; i da sačekam da proradi neki vulkan i u Srbiji.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.