Višak poverljivog i tajnog

Rodoljub Šabić Na famoznom globalnom indeksu percepcije korupcije naša zemlja se, već godinama nalazi na zabrinjavajuće visokim mestima, koja uglavnom deli sa afričkim i azijskim zemljama, i sa ocenama koje su još više zabrinjavajuće. Čak i najviša koju smo do sada dobili govori o stanju u društvu u kome se „korupcija otela kontroli i predstavlja sistemski problem“. Uz to, velika većina građana korupciju svrstava u krug najozbiljnijih problema sa kojima se kao društvo suočavamo. Činjenicu da je borba protiv korupcije u pristupnom pledoajeu apostrofirana kao jedna od pet najbitnijih tačaka Programa nove vlade Srbije treba pozdraviti i podržati.
Naravno, borba protiv korupcije nije tema od juče. Od 2000. vučen je niz poteza sa ciljem da se obezbede antikorupcijski efekti. Izmenama u krivičnom zakonodavstvu pored klasičnog krivičnog dela primanja i davanja mita, dobili smo celu grupu krivičnih dela korupcije. Ratifikovali smo gotovo sve relevantne međunarodne dokumente. Zemlja je postala članica praktično svih antikorupcijskih asocijacija i inicijativa. Dobili smo fundamentalne antikorupcijske zakone u oblastima javnih nabavki, finansiranja političkih stranaka, sukoba interesa i slobodnog pristupa informacijama. Imamo i zakone o Ombudsmanu i državnoj reviziji. Usvojili smo Nacionalnu strategiju reforme pravosuđa i Nacionalnu strategiju za borbu protiv korupcije. Nažalost, očekivani efekti su izostali. Praktične posledice izmena u krivičnom zakonodavstvu su minimalne.
Raskorak između započetog i ostvarenog traži da si postavimo pitanje – da li se možda samozavaravamo? I da dobro razmotrimo argumente eksperata koji kritikuju „tradicionalni“ koncept borbe protiv korupcije. Posebno one koji ukazuju na specifične posledice toga što se ta borba u zemljama kao naša odvija, pre svega, uz pomoć i pod budnim okom stranih donatora i monitora. Zato su „na ceni“ što vidljiviji efekti, pa se vlasti tih zemalja opredeljuju da usvajanjem što više zakona, strategija i mera u kratkom periodu, „potvrde“ svoje antikorupcijsko opredeljenje i produktivnost. Time i formiranjem raznih antikorupcijskih tela, makar i bez realnih potencijala, u stvari zavaravaju strane monitore, ali i same sebe.
Čak i oni koji nisu naročito skloni da prihvate stavove radikalnih kritičara „tradicionalne“ koncepcije, složiće se da isti neprijatno asociraju na našu aktuelnu situaciju. Zato je dobro znati da kritičari tradicionalnog koncepta pored pažnje vrednih kritika, imaju i pažnje vredne predloge. Jedan od njih, Danijel Kaufman, ekspert Svetske banke, je još pre nekoliko godina izneo tvrdnju da empirijska istraživanja upućuju na zaključak da stopa korupcije znatno manje zavisi od tradicionalnih mera nego od onog što kolokvijalno zovu transparentnost poslovanja vlasti. On tvrdi da empirijski nije potvrđena korelacija između korupcije i „tradicionalnih“ antikorupcijskih mera, ali da je smanjenje stope korupcije u sasvim direktnoj korelaciji sa povećanjem preglednosti poslovanja organa vlasti. Zato smatra da se kvalitetni rezultati u borbi protiv korupcije pre svega ostvaruju rešenjima koja obezbeđuju otvorenost svih postupaka vlasti za javnost, dostupnost podataka o radu vlasti medijima i građanima i osposobljavanju funkcionera i činovnika da na odgovarajući način postupaju i odnose se prema javnosti.
Naše normativno i faktičko okruženje izgleda mi kao prava sredina za proveru i potvrdu ovih stavova. Brojne stvari iz prakse Poverenika za informacije upućuju na to. Recimo, to što se Udruženju bubrežnih bolesnika uskraćuje ugovor o remontu aparata za hemodijalizu, jer je „poslovna tajna“. Ili to da se sindikatima iz istog razloga ne daju informacije o prodaji preduzeća. Ili „strogo poverljive“ javne nabavke. Ili to da se iza „službene tajne“ kriju podaci o krađi na naplatnim rampama na auto-putu. Ili „tajni“ podaci o platama ili troškovima reprezentacije rukovodstava preduzeća u javnoj svojini. Ili „poverljivost“ podataka o donacijama koje državna preduzeća daju ko zna kome. Ili, „poverljivost“ svih informacija iz ugovora o koncesiji…
Naravno, nije uvek i obavezno iza svakog od ovih primera korupcija. Ali jeste otvoren prostor za sumnju koja, kad se ne demantuje, deluje krajnje destimulativno na stvaranje društvene atmosfere neophodne za dodatne antikorupcijske napore.