Vlasništvo donosi obaveze

U vezi s komentarom „Opasne fasade“ (Danas od 31. januara), dozvolite da primetim da izgleda niko u Srbiji, pa ni pisac ovog komentara, ne razume suštinski razlog ovakvog stanja beogradskih i drugih fasada, kao i ostalih problema sa stambenim zgradama u Srbiji. On se, naime, krije u nedefinisanom statusu i zakonskim obavezama svih etažnih vlasnika stanova, koji je nastao pre nekih petnaestak godina, kada je počela (ras)prodaja stanova iz društvenog u privatno vlasništvo. Većina vlasnika stanova i danas misli da su oni vlasnici stana, i da nemaju nikakvu odgovornost ni za samu zgradu, što upravo stvara probleme koji su u komentaru navedeni. Iz ovakvog stava potiče i najčešće potpuna neodgovornost vlasnika stanova prema stanju zgrade, koja je očigledna, ali je nažalost i posledica nedefinisanog statusa odnosno odgovornosti etažnog vlasnika.
U većini zemalja postoji tzv. „condominium“, zakonski podržana ustanova kolektivnog vlasništva stambene zgrade (kanadski zakon o kondominijumu jedan je od njihovih najdužih zakonskih akata, zbog obima materije koju pokriva). Kondominijum se bavi svim pitanjima održavanja i korišćenja prostora u zgradi, od obnove fasade do prava vlasnika da drže kućne ljubimce, veoma precizno definisanih. U tu svrhu svaki vlasnik „konda“ mora da mesečno plaća tzv. „condo fee“, odnosno taksu za održavanje i unapređenje zgrade. Zakonski je jasno propisano dokle fizički ide privatno vlasništvo stana, a odakle počinje nadležnost kondominijuma. To znači da svaki vlasnik stana, pored otplate kredita za stan mora i da mesečno plaća ovakvu taksu, koja ide u zajednički fond kondominijuma; o načinu utroška ovih sredstava odlučuje rukovodstvo kondominijuma na redovnim sastancima, gde su obavezno pozvani i stanari-vlasnici.
To što „građani u većini slučajeva nemaju para da sami sređuju fasade“ nije nikakav izgovor; problem je što se niko ne usuđuje da jednom zauvek ovaj veliki gradski problem reši zakonskim aktima, koji će jasno definisati obaveze etažnih vlasnika u zgradi, a ne rešavati ga nekakvim apelima i prebacivanjem odgovornosti. Ako se kaže „grad je pomogao sa 70 odsto ukupnih troškova“, zašto se ne zapitate odakle dolaze te pare. Naravno, od istih tih građana. Niko ne kaže da se u srpskom zakonodavstvu to ne može rešiti i drukčije, na primer da grad ima obavezu ulaganja 50 odsto sredstava, a ostalih 50 odsto vlasnici, ili nešto treće. Bitno je da ovi odnosi, nadležnosti i način pokrivanja troškova moraju biti precizno zakonski regulisani, sa jasnim kaznenim odredbama za neispunjavanje.
Kad se ovo jednom solidno sprovede (ako se ikada sprovede) u Srbiji, onda ćemo videti da li će biti jagme za stanovima, pogotovo velikim, i po ovakvim cenama, ako svako zna da mora da mesečno plaća za stan i njegovo stvarno održavanje, koje uključuje i zgradu, makar i samo delimično!