Vojvodina bez velikog slova

U Nacrtu statuta LDP nema ni reči „Vojvodina“. Jedan član govori o osnivanju „pokrajinske organizacije“, sa malim slovom „p“, za razliku od svih Opštinskih, Gradskih organizacija, Foruma žena, Mladih, Predsednika i drugih organa, koji se u Nacrtu pišu velikim slovom. Vojvodina nema svoje veliko slovo, nasuprot izbornim obećanjima („Da se Vojvodina piše velikim slovom!“), a kao „srpska“ pokrajina – nema ni ime u Statutu. To je štetno za LDP iz više razloga.
Prvo, u svojim dosadašnjim nastupima predsednik LDP je nedvosmisleno iskazao poverenje konceptu autonomije Vojvodine, kao specifičnog i neophodnog oblika decentralizacije Srbije. Ako je LDP i dalje na ovoj liniji temeljne promene političkog i ustavnog sistema Srbije, čudno je da sada u svom Statutu ne pominje autonomnu pokrajinsku organizaciju koja treba, po definiciji, da brine o problemima Vojvodine i njene uveliko ugrožene autonomnosti. Ta statutarna distanca onespokojava sve one članove LDP koji su liberalno i demokratski, dakle, autonomistično raspoloženi.
Drugo, s obzirom da u Vojvodini, prema sadašnjem Ustavu, postoje tri vrste „lokalne“ vlasti (opštinska, gradsko-novosadska i vojvođanska), te da će izbori biti i za te oblike državne uprave, Pokrajinski odbor za Vojvodinu (POV) biće neophodan za izbornu kampanju. Ukoliko ga nema, LDP bitno slabi svoju političku poziciju u odnosu na druge stranke (sa centralom u Beogradu) koje već imaju dobro razvijene pokrajinske odbore.
Treće, ako nema jakog POV koji prati, deluje i obaveštava javnost o svojim akcijama i politici LDP za AP Vojvodinu, tada se „pokrajinska“ politika prepušta sadašnjim koalicionim partnerima (već formirani „vojvođanski“ odbornički klub u Skupštini Srbije), koji postaju ekskluzivni zastupnici Vojvodine, imaju svojevrsnu tapiju na Vojvodinu, a to su već jednom, neuspešno, radili (1996-2004), ostvarivši mnogo za sebe, a malo za građane Pokrajine. Zbog toga LDP kao nova, nekompromitovana snaga treba da ima i jaku pokrajinsku politiku, da bi njen uticaj u toj sredini bio sve veći i jednog dana preuzeo odgovornost za celinu pokrajinske autonomije. Ukoliko takve potrebe u LDP nema, tj. postoji neki prećutni, ili čak dogovoreni plan da se Vojvodina prepusti drugima, onda ni POV nije potreban, a članovi LDP treba da se upoznaju sa tim planom.
Četvrto, LDP je u Vojvodini dobila oko 80.000 glasova na proteklim izborima, zato što je građanska Vojvodina prepoznala stav o neophodnosti autonomije i modernizacije Vojvodine. Bez priznanja Vojvodine nema ni drugačije Srbije. Cela (horizontalna i vertikalna) multikonfesionalna i multikulturalna Vojvodina ne može biti stavljena u jedan neimenovani član Nacrta statuta i to pod odeljkom „teritorijalna organizacija“. Upravo zbog toga što Vojvodina nije teritorija, nego suštinska, slobodoumna i slobodarska, demokratska i politička ideja, i to neuništiva politička ideja. Vojvodina je neuništiva upravo zbog toga što je u njoj i kroz nju srpski narod ostvario očuvanje „prenesene državnosti“ (još od „izdajnika“ patrijarha Arsenija Trećeg Čarnojevića, pa do Aleksandra Karađorđevića) i dosegao praksu evropske modernosti i tolerancije, stvarajući modernu srpsku kulturu, podelivši zajednički život sa mnogim drugim narodima, bez Srebrenice, Dubrovnika, ili Sarajeva. To su zaboravili i Milošević i Koštunica. Zato evropska, građanska Vojvodina smeta nacionalistima i zato u njoj radikali osvajaju veliki broj glasova. Sve partije (iz Beograda) dolazile su u Vojvodinu po glasove sa lažnim obećanjima prema suštinskom biću Vojvođana. Ako bi i LDP zanemarila Vojvodinu, stala bi na stranu već viđenog političkog klišea i doživela poraz.