Voz u 3.10 za Jumu

Demokratska stranka je optužena da je za vreme njene „dvanaestogodišnje vlasti“ Srbija „ekonomski i moralno opustošena“, iako su demokrate, nikada same, već u koaliciji vladale nepunih sedam godina. Ipak, taj ceh, za sve ono što se dešavalo od petog oktobra isporučen je isključivo Demokratskoj stranci, zajedno i sa onim godinama u kojima DS nije bio na vlasti.

U želji da ugasi jedinu stranku koja može da joj parira, vladajuća stranka je dala sve od sebe da ubedi biračko telo Demokratske stranke kako je DS prevaziđena i anahrona društvena pojava, te da partije ne treba da postoje, osim naravno vladajuće. Vladajuća stranka je videla da je u pitanju žilaviji protivnik nego što je očekivala.

U međuvremenu se pojavljuje i teza koju promoviše većina novonastalih udruženja, da je moguće pobediti Srpsku naprednu stranku, kao najveću i najorganizovaniju stranku, bez organizovanja u okviru stranaka opozicije. Ova teza je veoma zanimljiva posebno imajući u vidu da mi živimo u zemlji gde politički sistem podrazumeva između ostalog višestranački sistem i neposredne izbore. Moramo radi istine reći, da je nastanak i razvoj političkih stranaka neodvojiv od predstavničke demokratije i od biračkog prava građana. Kao što je i u zemljama Zapadne Evrope odnos demokratije i političkih stranaka usko povezan, tako su i u zemljama Južne Evrope političke stranke odigrale ključnu ulogu u procesu nastanka i stabilizacije demokratije. Ako nam danas, političke stranke ne valjaju, i kao takve ih treba ugasiti, da li se to odnosi samo na Demokratsku stranku ili i na ostale opozicione i pozicione stranke? Ako se zalažemo za gašenje političkih stranaka, da li se onda zalažemo i za gašenje ostalih institucija koje su neodvojive od političkog sistema? Šta je onda alternativa ovome? Zborovi radnih ljudi i donošenje odluka u amfiteatrima širom zemlje?

Naravno, ovu tezu o prevaziđenosti stranaka, vladajuća stranka je vešto i mudro plasirala isključivo opozicionom biračkom telu. Verujem da u biračkom telu vladajuće stranke ne postoji niti jedan pojedinac koji misli da je njegova stranka prevaziđena društvena tvorevina, iz prostog razloga što znaju da nezadovoljstvo građana mora kulminirati na jedan ili drugi način, pa je bolje to nezadovoljstvo artikulisati kroz labava i neorganizovana i u svakom trenutku podložna kontroli udruženja građana. Predstavnici novoformiranih udruženja, misleći da je točak istorije njih slučajno izbacio na površinu, odjednom su postali isključivi borci i zaštitnici građanskih prava gadeći se makar i simboličnog rukovanja sa opozicionim strankama. Interesantno je primetiti da u jednoj Engleskoj ili Sjedinjenim Američkim Državama gotovo niko od tamošnje javnosti ne misli da njima nisu potrebne Laburistička ili Demokratska stranka i da ih treba ugasiti sada kada više nisu na vlasti. Naprotiv, debate koje se tamo vode, vode se sa ciljem da se pomogne i udahne nova snaga i nove ideje ovim strankama. U Srbiji, veliki broj potencijalnih naslednika okupljenih u razne pokrete i udruženja stanodavaca, ribolovaca i sl., gleda da sahrani pre vremena Demokratsku stranku i da na talasu opšteg nezadovoljstva, spaljivanjem institucije osnovane 1919. godine, postanu donosioci odluka.

Šta će uraditi Demokratska stranka i ima li snage? Hoće li biti simbolike sa filmom „U 3.10 za Jumu“? Da li je pad sa vlasti dovoljan razlog da nestane? Ili je možda u pravu akademik Petar Bokun koji kaže da je pad sa vlasti uspeh za stranku ako iz toga nešto nauči.

Autor je vanredni profesor Fakulteta za poslovne studije i pravo i član DS