Foto: FreepikDok predsednik Srbije Aleksandar Vučić u odgovoru na građansku neposlušnost širom Srbije govori da se ne plaši “ulice” i da ne želi da joj podilazi, građani/ke nastavljaju borbu protiv privatizacije javnih dobara, nasilnog raseljavanja stanovištva i privilegovanja stranih investicija na uštrb kvaliteta vode, vazduha, radnih prava, itd.
S obzirom na odsustvo sluha za kolektivno dobro kod predsednika i njegovih partijskih “saboraca”, društvo tj. građani/ke koje predsednik oslovljava “ulicom” pokušavaju da uspostave ravnotežu sa državom putem građanske neposlušnosti, koja po svojoj prirodi podrazumeva nenasilni otpor.
Uz to „građanska neposlušnost stiče svoje dostojanstvo na temelju visoko postavljenog zahteva za legitimitetom demokratske pravne države”, kao što objašnjava profesor Vladimir Pavićević u jednom od svojih radova.
Građanska neposlušnost ima i edukativni karakter koji se sastoji u snaženju političke kulture i učešća, čime prevazilazi puki značaj suprotstavljanja jednom zakonu, kao što je recimo Zakon o eksproprijaciji.
U kontekstu političke apatije, vlast bi morala da podrži aktivno građanstvo uključujući i akte građanske neposlušnosti sa ciljem jačanja svog legitimiteta i unapređenja demokratskog procesa, a ne da se „obračunava sa ovima što misle da mogu da rade to i to“ (kao što predsednik insinuira u već pomenutom obraćanju 27. novembra).
Samo i kratkim osvrtom na studiju Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA) iz marta 2021. godine, uočava se da je svega 37 odsto građana/ki u Srbiji zainteresovano za politiku, dok većina ne veruje da može nešto da promeni svojim angažmanom.
Dve trećine građana/ki nije učestvovalo ni u jednoj akciji rešavanja problema na lokalu, takođe u zaključcima CRTA za jednogodišnji period pod analizom.
Pored toga, važno je istaći da je najčešći motiv građanske apstinencije „neispunjavanje obećanja stranaka datih u predizbornom procesu“ kako navodi istraživački tim CRTA. U tom smislu, neispunjavanje obećanja znači i manipulisanje nadama stanovništva.
I dok individualne nade mogu biti i često jesu oprečne, njima se ne sme manipulisati. Potrebno ih je razvijati i razraditi kroz društveno inkluzivan dijalog kako bi se došlo do skupa dogovorenih ciljeva i principa, temelja kolektivne nade.
A zašto je kolektivna nada važna?
Zato što je direktno povezana sa saradnjom u društvu (a posredno i kvalitetom demokratije): kada je kolektivna nada visoka, saradnja je visoka, objašnjava profesorka Mišel Majer.
U Srbiji to, na žalost, nije slučaj što građansku neposlušnost čini dodatno svrsishodnom. Akti građanske neposlušnosti kao što je blokada puteva povećavaju šanse da veći broj pojedinaca pretoči svoje individualne nade u kolektivnu nadu čime se povećava mogućnost postizanja željenih ciljava, a smanjuje mogućnost sklizavanja u apatiju i očaj.
Predsednik Vučić sa druge strane stvara iluzorne mehanizme zarad uverenja kako se svi društveni problemi kompetentno rešavaju, uključujući i ekološke.
Međutim, i metafora “bagera koji gura zemlju napred” koju predsednik pominje u svom govoru ne gura samo zemlju, već preti da pregazi i ljude i njihovu nadu za očuvanjem i unapređenjem uslova života u Srbiji.
S obzirom da se vlast odvojila od nada svog društva i da je javnost to primetila, održanje državnih institucija postaje sve teže jer država ne može da se prilagodi promenama okolnosti unutar svog stanovništva, što takođe elokventno objašnjava već pomenuta profesorka Majer, ali u drugačijem kontekstu.
Jedno je sigurno – građanska neposlušnost i nada potkrepljeni pažljivim planiranjem i pregledom rezultata daju podsticaj za delanje i utiču na strukturu društva.
Autorka predaje u Školi za interdisciplinarne studije Univerziteta Južna Florida u SAD
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
