„To“ iz naslova toliko je bilo različito od svih drugih priloga ekspozeovskoj tarapani u Skupštini, da čini se ni sada, sedmičak dana potom, nipošto nije izgubilo na aktuelnosti, pa i značaju.
Uprkos što je već prekriveno uobičajenom medijskom larmom o svemu i svačemu, a i ponekim komentarima izrađenim alatom za plitko oranje. Da se odmah razumemo, oduvek sam imao ne samo razumevanje za programska opredeljenja LDP, već i sad takva zastupam, ali mi časovi praktične nastave ove stranke i njenog lidera poslednjih godina svakako ne uvećavaju simpatije, štaviše, krnje ih.
O „vučićevštini“ kao „konačno pronađenom modelu“ poboljšanja i usavršavanja miloševićevskog tipa vladanja već iz ovih reči jasno je šta mislim. Zato ovi i naredni redovi ne mogu da se uzmu kao dokaz podilaženja ili presaldumljivanja autora. Nipošto do razmera divljenja kakvom mnoge kolege podlegoše.
Elem, nastup Čede Jovanovića povodom ekspozea Aleksandra – umal ne napisah Velikog – Vučića u poslovnički dozvoljenoj dužini za šefove poslaničkih grupa, te mandatarov neizbežni odgovor potom, pažljivom i do nepristrasnosti poštenom slušaocu bili su naglašeno različiti od redovnog prepucavačkog toka sednice. Toliko da bi inflatornim samohvalisavim rečnikom vladajuće elite rečeno mogao da se nazove – istorijskim. Iako, doduše, nije bio tako jeftin kao drugi podvizi koje vlast proglašava istorijskim ili onim koji su izvedeni prvi put otkad je sveta i veka sa sve Srbima, kao narodom najstarijim.
Ukratko, bio je to dijalog o budućnosti kakvih bi u budućnosti valjalo da bude više, mada je i tu Vučić, pribran prema Jovanoviću, povremeno skakao na sve one druge.
Jovanović je svojim „konstruktivnokritički“ intoniranim govorom uz uvažavanje u neslaganju, a bez oplajvaživanja, koji je Vučić posle, zahvaljujući mu, nazvao „veoma ozbiljnim i suvislim primedbama“ jasnije i razgovetnije, čini mi se, no u dosadašnjim prilikama pokrenuo, uz neka usputna i nekoliko suštinskih pitanja koja će zadugo „žuljati“ budućnost zemlje. Dakle, ona koja idu dalje od svih naših noseva zajedno. Dal’ da uopšte nabrajam: očajno i očajno podeljeno nedoraslo društvo, Kosovo, NATO, EU, EU ili Rusija, region…
Da li je ovo zapažanje tačno ili nije, svako se može uveriti uvidom u stenogram, mada u njemu neće naći za ovaj dijalog veoma značajan govor neizgovorenog – intonacija, pauze, podešavanje glasova, način kako se izgovara „gospodine Jovanoviću…“
Iz ove finoće u slaganju i možda i više ljubaznosti u neslaganju, najpre pada u oči različitost Vučićeve replike u odnosu na sve odgovore koje je davao drugima. Nigde onog prezira, omalovažavanja, vređanja i presecanja, jednom rečju, mandatar je Jovanovića uvažavao onako kako bi trebalo i sve druge opozicionare. (Šešelj je izuzetak i od jednog i od drugog, mada politički znakovita može da bude ta serija „šarmantnih“ upadica i kontraupadica u maniru drugarskog kafanskog podjebavanja.)
Druga odlika ovog „dobro odigranog“ duela odnosila se na vidljivosti jedne ni dosad nedokazane činjenice – da je u međuvremenu izgleda između njih dvojice bilo nekih razgovora i komunikacije većeg obima nego što je do javnosti dopiralo.
Uočljivo je bilo da su i govor i odgovor imali neki zajednički kod, daleko iznad prizemnosti ulizičkih govorancija i aplaudiranja tih ekspozeovskih dana. I svakako iznad opozicionih kritika koje su često imale glavnu supstancu u sintagmi – „po svaku cenu“. Uzgred, učinilo se i da su većinski aplauzi kojima je i tada pozdravljan vođa nekako bili utišani i upristojeni nekim „samoiznenađenjem“.
Taj kod međusobnog razumevanja za međusobno neslaganje, konačno, bio je najvažnija odlika ovog znakovitog diskursa. Pa će ostati za zaključak teksta.
A pre toga valja reći nešto o javnom odjeku ovog o čemu se ovde piše, koji je ipak postojao, ali je pokazao mnogo kratkodometnosti, plitkomišljeništva i senzacionaštva kako našeg novinarluka, tako i njegovih konzumenata.
Autor je novinar iz Beograda
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
