Zakoni i dobra volja

Rodoljub Šabić Nakon sednice Republičke izborne komisije održane krajem februara, naša javnost dobila je značajnu količinu informacija iz izveštaja o finansiranju izborne kampanje. Dostavile su ih političke stranke koje su u kampanji učestvovale. Budući da su prvi put do sada kod nas takve informacije javno saopštene, moglo bi se reći da takav ishod te prilično burne sednice Republičke izborne komisije predstavlja markantan, demokratski rezultat, nešto što je, objektivno, razlog za zadovoljstvo. Nažalost, okolnosti pod kojima je taj rezultat ostvaren kvare to zadovoljstvo.
S tim u vezi nije suvišno da se podsetimo na neke stvari. Recimo na to, da je Srbija još u jesen 2004. dobila Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja koji je svakom zajemčio pravo da mu se učine dostupnim informacije od javnog značaja, a u korelaciji s tim pravom, utvrdio obavezu organa vlasti da takve informacije bez odlaganja pruži onome ko ih traži. I na to da su, dve godine kasnije, novim Ustavom Republike Srbije pojačane garancije ovog prava, a ono podignuto na rang ustavom zajamčenog ljudskog prava. Uz to, naša zemlja je prihvatila i ratifikovala više značajnih međunarodnih dokumenata kojima se pored ostalog jemči sloboda štampe, sloboda medija, pravo na pristup i distribuciju informacija. Dakle, kompleks prava koja zajedno čine slobodu mišljenja, nezaobilazni element pravnog poretka svakog demokratskog društva. Kod takvog stanja stvari, to da je neki organ vlasti javnosti stavio na raspolaganje informacije o nečemu što je bez sumnje par exellence od javnog značaja, ne bi smelo da predstavlja nešto posebno, već nešto redovno, nešto sasvim uobičajeno. Međutim, pomenute okolnosti govore da je još uvek za mnoge to nešto vanredno, pre nekakav eksces, nego nešto normalno i obično.
Odluku da se informacije stave na raspolaganje javnosti Republička izborna komisija donela je preglasavanjem, nakon što je čak nekoliko puta glasala o tome i nakon što je na kraju odlučila da privremeno javnosti uskrati deo informacija. A bilo je čak i predloga da se javnosti uskrati sve, da joj se ne daju nikakve informacije.
Preglasavanje, odnosno ponavljanje glasanja bilo je uzrokovano „dilemom“ u vezi sa tim šta čini sadržinu izveštaja. „Dilemu“ su izazvali stavovi da informacije o privatnim donacijama, odnosno donatorima nisu elementi izveštaja. Poznato je da Zakon o finansiranju političkih stranaka zabranjuje anonimne donacije. Poznato je i da stranke imaju obavezu da podnesu izveštaj o finansiranju kampanje. Zna se i u kom su roku to dužne da urade. Zna se da izveštaj mora da bude kompletan. Zna se da je, po zakonu, taj izveštaj strogo formalan i da se podnosi na obrascu koji donosi ministar finansija. Zna se i da je ministar finansija propisao taj obrazac i da obrazac, kao obavezan element predviđa i privatne donacije. Konačno, zna se i da Zakon o slobodnom pristupu informacijama predviđa mogućnost da se javnosti uskrate one informacije koje bi nepotrebno mogle ugroziti ma čiju privatnost (kućne adrese, brojevi telefona, matični brojevi i sl.). Dakle, prostora za dilemu nema, a razlozi koji su do nje doveli, bez obzira na nastojanja da budu izneti u pravnoj formi, nisu pravne već (dnevno)političke prirode. Šta konkretno stoji iza njih u krajnjoj liniji sasvim je svejedno, jer u zadatom kontekstu u svakom slučaju ne bi smelo biti od značaja. Ne bi smelo, ali moglo se dogoditi da ipak bude. Za tako nešto bilo je potrebno, odnosno dovoljno, samo to da članovi Komisije, inače u velikoj većini predstavnici stranaka koje su izveštaje podnele, glasaju nešto drugačije.
I predlog da se javnosti uskrate sve informacije zavisio, je dakle, od raspoloženja članova komisije. S obzirom na, više nego očiglednu, suprotnost ovog predloga sa ustavom i zakonom, ta mogućnost je nešto što zaista zaslužuje ozbiljnu pažnju. Dopuštanje ovakve mogućnosti „drugačijeg ishoda glasanja“ je paradigma za prisustvo jednog stanja svesti koje je teško, čak nemoguće, dovesti u sklad sa stvarnim zahtevima demokratske tranzicije. Reč je o svesti koja relativizuje pravni poredak i koja ostvarivanje njegovih, za društvo vitalno važnih funkcija stavlja u direktnu zavisnost od političkog oportunizma. Takav odnos prava i politike, u krajnjoj liniji, reformsku zakonodavnu aktivnost svodi na produkciju papirnih akata, bez realnih konsekvenci u životu društva. On uspostavlja kontekst u kome je vrednost principa legaliteta veoma relativna, a zakonom utvrđene obaveze doživljavaju se ozbiljno ili neozbiljno u zavisnosti od toga da li je reč o obavezama vlasti, odnosno onih na vlasti, ili obavezama običnih građana. U takvom kontekstu uloga zakonom utvrđenih mehanizama i institucija za kontrolu vlasti može se lako svesti na samo simbolički nivo.
To da ničiji interes ne sme biti iznad zakona, da volja ne sme biti jača od prava, da primena zakona i ostvarivanje ljudskih prava ne smeju zavisiti od ma čije dobre volje, u demokratskom svetu, niko neće ili bar ne sme otvoreno dovesti u pitanje. I kod nas je tako. A ipak je veoma dugačak spisak naših novih zakona koji se ne primenjuju ili se „delimično“ primenjuju. Ne funkcioniše Ustavni sud. Iako smo pre gotovo godinu i po dobili Zakon o ombudsmanu – nemamo ombudsmana. Isto je i sa državnom revizorskom institucijom. Bezmalo polovina opštinskih vlasti „ne zna“ za obavezu da podnese godišnji izveštaj o primeni zakona o slobodnom pristupu informacijama. Obavezu podnošenja izveštaja o imovini, predviđenu zakonom o rešavanju sukoba interesa, izvršila je jedva trećina funkcionera. Zašto je tako?
Odgovor koji se nameće, morao bi da nas podseti da je svako društvo koje je, ma i na kratko, voluntarizmu dalo primat u odnosu na legalizam, platilo cenu za to. Nikad nije bila niska, i nikad niko nije izbegao da je plati. Za neodgovornu iluziju da bismo mogli biti prvi kojima će to uspeti, baš ništa, uključujući i našu poslovičnu sklonost ka samozavaravanju, ne može biti opravdanje.