Foto: Medija centar

U taj „prazan prostor“, kažu, ušli bi Rusija i Kina. I pitanje i odgovor proizilaze iz njihove nesigurnosti u sopstvenu strategiju ovladavanja ovim prostorom, koja je sadržana u dvostrukom proširenju: NATO-saveza i Evropske unije.

Kada je o EU reč, njena politika prijema novih članica je van stroja sve dok, kako kažu njeni visoki zvaničnici, ona ne izvrši unutrašnje reforme. A to je prilično neodređena stvar, budući da, sem u akademskoj zajednici koja o tome bar raspravlja, u političkim i upravljačkim krugovima ne postoji ni naznaka nekog ozbiljnijeg reformskog zahvata. U pitanju su vitalni delovi sistema koji su izvesno podbacili i koje treba ili dograđivati ili menjati, kao što su – monetarna unija, zajednička bezbednosna i odbrambena politika, unutrašnja bezbednost, međunarodna trgovinska politika i dr. Osim ovih oblasti podložan promeni je i čitav institucionalni sistem koji se pokazao nefunkcionalnim za nabujale oblasti javnih politika u jednom presloženom spletu država članica.

Ovog leta Unija će ući u dvanaestu godinu svoje sistemske krize, koja zbog svog dugog trajanja bez rešenja više nije ni kriza već novi poredak kao proizvod krize. Jedini siguran omotač tog spontano nastalog kriznog poretka doturen je Uniji od strane Sjedinjenih Država i on se prepoznaje pod nazivom „kolektivna bezbednost“, dakako zapadnog sveta. U tom okruženju politika proširenja Unije dobila je sasvim novi sadržaj i funkciju. Države kandidati, nezavisno od uslova pridruživanja koje treba da ispune, mogu da se priključe ne kao nove države članice nego kao spoljne učesnice u odbrani zapadnog sveta.

Ovaj novi smisao politike proširenja EU vodi nas ka drugoj instanci proširenja, a to je NATO savez. Još za vreme velikog proširenja 2004-2007. godine važilo je nepisano pravilo da te države treba prvo da uđu u NATO savez pa tek onda u EU. Taj uslov bio je za njih lako prihvatljiv zbog jasnih izgleda da će time olakšati svoj prolaz u punopravno članstvo EU, što je bio njihov primarni cilj.

Posle pristupanja Hrvatske (2013) ta veza dva sukcesivna pristupanja bila je prekinuta. EU je zaključala vrata za novo članstvo, ali je zato u već dovršenoj novoj bezbednosnoj konstelaciji prolaz u NATO savez ostao ne samo otvoren nego i obavezan.

S obzirom da je novi bezbednosni poredak zapadnog sveta u ovom delu Evrope ovako udešen, postavlja se pitanje zašto postoji njihov strah od „praznog prostora“, tj. zašto taj prostor naprosto ne sme da ostane „prazan“.

Govorimo, dakle, o prostoru koji je neko označio kao „Zapadni Balkan“ još 1999. godine, čime je jasno obeležio njegov pojmovni sadržaj u ključu svoje geopolitičke strategije. Time je ovaj kolektivni autor već tada nagovestio osnovni smisao svog bavljenja ovim prostorom, smisao koji je isključivo bezbednosne naravi. Taj smisao bezbednosti nema nikakve veze sa njegovim relacionim parom – ugroženost, jer tada nikakve ugroženosti nije bilo, a najmanje od strane danas aktuelnih takmaca – Rusije i Kine. Ali, ako takmaca nije bilo, nije bilo ni ugroženosti pa bi se iz te činjenice mogao izvesti zaključak da nije bilo ni potrebe za nekom specijalnom bezbednosnom strategijom. Ona je, međutim, već tada bila skrojena.

Problem je izgleda u tome što zapadni svet, kome odlučujući ton daju Sjedinjene Države i NATO, ne podnosi takmace, tj. on svaku moguću konkurenciju, a još više onu stvarno postojeću, doživljava kao ugrožavanje sopstvene dominacije, koja bi trebalo da bude jedino prirodno stanje svetskog poretka. Stoga se konkurencija određuje kao latentno ili manifestno neprijateljstvo. Zato je „Zapadni Balkan“ prostor kojim gospodarimo ili mi ili to čine drugi. Pa, ako ne postoje objektivni uslovi da se države na tom prostoru priključe Uniji kao ravnopravne članice, njih treba uvući u NATO savez i na taj način ispuniti potencijalnu prazninu.

Primećujemo da su države „Zapadnog Balkana“ ovde prosti objekti bezbednosnog modelovanja. Iz tog ugla posmatrano, one nisu kompaktne kakve bi idealno trebalo da budu. One ne podnose podjednako ovu nametnutu ulogu. Konkretno, sve one dobro se osećaju u toj ulozi sem Srbije (i Republike Srpske u okviru BiH). Zbog toga zapadni učesnici srpski činilac na „Zapadnom Balkanu“ posmatraju kao remetilački. Taj fenomen, naime, kvari njihovu staru računicu zatvorenog bezbednosnog prostora i čini realnom mogućnost ruskog i kineskog prodora. Tako izgleda sa njihovog real-političkog stanovišta. Ono je svo sazdano iz ili-ili filozofije – prijatelj mog neprijatelja ne može biti moj prijatelj, već samo i sam neprijatelj.

Izgleda da se Srbija i srpski činilac ne može izvući iz ove manihejske pozicije koju mu nameće drugi. Ali, još teže se može izvući iz svoje istorijske pozicije koja mu predodređuje sasvim suprotnu – i-i filozofiju. Ta istorijska pozicija srpskog naroda, i posebno njegove države, čini različitim ovo političko iskustvo od iskustava svih ostalih naroda na „Zapadnom Balkanu“, računajući i Hrvate. (Hrvatska je do ukaska u EU bila sastavni deo ovog pojma, a zbog svojih interesa u BiH, još je). Svi oni sledili su putanju spolja nametnute političke sile, a kada su uspeli da naprave svoje države to se dogodilo kao nusprodukt novonastalih istorijskih situacija. Državno iskustvo Srba i Srbije sasvim je drugačije i u tome leži osnovni razlog savremenog „nesporazuma“ između Srbije i zapadnog sveta čak i danas kada ona ima jedno krajnje neprirodno vazalsko rukovodstvo.

Srbija se nikada nije vezivala za vojno-bezbednosne saveze (u tome je njen doprinos i doprinos svih Srba na tom prostoru bio odlučujući i za obe Jugoslavije), pa to ne bi smela ni ubuduće, bez obzira da li je reč o aktuelnom zapadnom ili mogućem istočnom. Zato ona svoj državni prostor mora da tretira kao isključivo svoj i nikada mu ne dopusti položaj tuđe praznine ili punine. A kada je reč o današnjem vremenu, ono nije ništa teže nego što su bila prethodna. To je naprosto istorijska konstanta i sa njom se može sasvim normalno živeti, kako pokazuju brojne prethodne generacije. Srbija bi zbog svog položaja imala mnogo više štete nego koristi kada bi pristupila bilo jednom ili drugom vojno-bezbednosnom savezu.

Da je nekim slučajem imala priliku da uđe u Evropsku uniju, Srbija bi to morala da uslovi svojom vojnom neutralnošću, jer bi samo tako održala svoj istorijski kontinuitet nezavisnosti. Prema tome, u komunikaciji sa zapadnim predstavnicima srpski učesnici moraju da zastupaju stav da ovde već vekovima nema praznog prostora i da ne treba zbog toga da strahuju.

Autor je profesor Fakulteta političkih nauka i predsednik Državotvornog pokreta Srbije

Povezani tekstovi