Zašto Srbija ne želi da se odrekne kasetnih bombi

 S obzirom na ideološku osnovu partije kojoj g. Aligrudić pripada, teško je verovati da bi on glasao za pristupnicu Srbije Konvenciji iz Osla, ali je njegova (mada maglovita) upitna natuknica iziskivala odgovor. Ako smo dobro razumeli ministra odbrane Dragana Šutanovca, on je poslaniku DSS-a otprilike odgovorio ovako: Ako me neko u Generalštabu ubeđuje da bi potpisom te Konvencije bila ugrožena bezbednost Srbije, onda ja nemam pravo da to ne prihvatim kao relevantnu činjenicu!

Eto, tu smo. Dakle, domaći generali i pukovnici su ubedili ministra i politički vrh ove zemlje da bi bezbednost države Srbije bila umanjena bez kasetnih bombi! Naravno, javnost nema pojma o tome – koliko kasetne municije ima u nas i u kojoj bi meri bez nje bezbednost Srbije bila ugrožena, ali logika zdrave pameti upućuje na zaključak da Srbija na lageru ima respektabilnu količinu tog oružja (u suprotnom, bilo bi besmisleno ignorisati Konvenciju). Imaju li se na umu samo dva podatka, prvi, da je naša izvršna vlast, naročito Ministarstvo inostranih poslova sa Vukom Jeremićem na čelu, ulagalo stanovite napore u pripremu Međunarodne konferencije u Oslu na kojoj je usvojen dokument o kojem je reč, i drugi, da je ta ista vlast podgrejavala domaće javno mnenje na žestoku osudu zemalja članica NATO-a ne samo zbog „bombardovanja naše zemlje 1999“ uopšte, već i zbog toga „što su nas bombardovali i kasetnim bombama“ – nama, tzv. običnom svetu, bilo je nepojmljivo da Srbija nije među prvim državama stavila potpis na Konvenciju o potpunoj zabrani tog opakog oružja, izuzetno nehumanog jer ubija i sakati neselektivno, više civile nego uniformisana lica!

Posebno poglavlje te mutne priče predstavljalo je neinteligentno sporenje između Ministarstva inostranih poslova i Ministarstva odbrane o tome u čijoj je nedležnosti bilo potpisivanje Konvencije, pa da tobože u tom nesporazumu valja tražiti i razlog što Srbija, i jedino ona među državama u regionu i jedna od retkih u Evropi, nije pristupila ovom humanističkom međunarodnom pokretu. Čemu i kome služi to licemerje naših generala i političara? To je jedno, a drugo, veoma je problematično i to gde bi i kada bi oružane snage Srbije upotrebile kasetnu municiju ako naš državni i vojni vrh stalno tvrde da Vojska Srbije neće nikoga napadati već da će samo, bude li potrebe, braniti vlastitu teritoriju. Iz čega sledi, simplifikovano rečeno, da bi Srbija upotrebljavala kasetne bombe na sopstvenoj teritoriji, i to u prvom redu protiv vlastitog stanovništva, jer praksa govori da od kasetnih bombi, iako se njima „neutrališu“ i borbena tehnika i utvrđeni vojni ciljevi, najviše strada „živa sila“, naročito nedužno civilno stanovništvo budući da kasetnice, poput antipersonalnih (protivpešadijskih) mina, uporno čekaju svoje žrtve godinama, čak i decenijama pošto umuknu topovi i mitraljezi.

Kad bi ovo bio jedini slučaj da srpska vrhovna vlast, politička i vojna, ignoriše dokumenta međunarodnog humanitarnog prava, možda bi se to još i dalo razumeti. Nažalost, to je u nas postala redovna praksa, štaviše, nekakva konzervativna odbrambena doktrina. Posle višedecenijeske „suše“ u humanitarnom pravu, međunarodna je zajednica 1980. godine prvi put pokušala da reguliše upotrebu kopnenih mina Konvencijom, a potom i „Protokolom II o zabrani ili ograničavanju upotrebe mina, mina iznenađenja ili drugih sredstava“, koju su dokumentaciju potpisali i predstavnici „velike“ Jugoslavije. Budući da je Protokol II patio od mnogih nedostataka, na Međunarodnoj konferenciji u Ženevi, održanoj između 22. aprila i 3. maja 1996. godine, usvojen je Izmenjeni protokol II koji Srbija (SR Jugoslavija) uopšte nije potpisala. U Parizu je još 1993. doneta Konvencija o zabrani razvoja, proizvodnje, skladištenja i upotrebe hemijskog oružja i o njgovom uništenju koju je Srbija (SR Jugoslavija) usvojila punih sedam godina kasnije. Najposle, 3. septembra 1997. godine, na Konferenciji u Otavi, predstavnici 122 države potpisali su Konvenciju o potpunoj zabrani antipersonalnih (protivpešadijskih) mina kojoj je Srbija (SR Jugoslavija) pristupila tek pošto su pukovnici i generali posustali u svojim nesuvislim zahtevima i teorijama, 20. aprila 2001. godine.

Poslenici domaće vojne pameti, u odbrani svoje problematične doktrine, pozivaju se na bezbednost malih zemalja, kao da je jedino Srbija mala zemlja koju okružuju sve sami vojni džinovi, pa eto, oni mogu bez problema da iz prve potpisuju konvencije međunarodnog humanitarnog prava, dok Srbija to ne može jer bi se tako ugrozila njena bezbednost! Ta licemerna logika vonja čak i na militarizam.

Autor je vojno-politički analitičar