Na nekim od izbora održanim krajem prošlog veka, jedna od opozicionih partija je imala slogan Zrelo je.
Rezultati ondašnjih izbora su pokazali da nije bilo zrelo, kao što su pokazali i nedavno održani beogradski izbori. Prošlo je gotovo tri decenije od kada je jednopartijski sistem zamenjen višepartijskim, koji je uslovno omogućio građanima da se prema sopstvenim uverenjima opredeljuju za opciju za koju veruju da će omogućiti prosperitetniji razvoj društvene zajednice i sigurnost svakom njenom članu. Građani su glasali, menjale su se političke partije i koalicije koje su dobijale mandat da organizuju zakonodavnu i izvršnu vlast, ali je ekonomski i socijalni napredak izostao. Na mukotrpnom putu ka demokratskom ustrojstvu u kome vladaju zakoni i pravila po kojima funkcioniše svaki segment društva i svaki pojedinac, stiglo se do nivoa kompletne devastacije svih oblika organizovane socijalne zajednice. Sve vrednosti su relativizovane i pravila suspendovana. Sve se obesmislilo i postalo zastrašujuće groteskno. Većina je dozvolila pohlepnoj, beskrupuloznoj i mentalno devijantnoj manjini da im oduzme građanska prava i slobode i mnoge pretvori u podanike i obespravljene ljude. Okupatorska manjina nije zavela teror „ognjem i mačem“, pravo da uzurpiraju ekonomske i mentalne resurse dato im je na, uslovno, demokratskim izborima.
Glasanje za predstavnike građana na svim nivoima vlasti trebalo je da pokaže odgovornost svakog birača za odluku koju donosi, poveravajući svoj glas određenoj ličnosti ili političkoj grupaciji. Većina građana Srbije je pala na testu zrelosti ne shvatajući ozbiljno sopstvenu ulogu u izbornom procesu. Opredeljivali su se emotivno umesto racionalno, povodili se za kratkoročnim ličnim interesima, pristajali da budu obmanuti i zloupotrebljeni, ne koristeći spoznajne mentalne sisteme da uče pravila po kojima se formira stabilno društvo. Nisu gradili samopoštovanje i svest o važnosti sopstvene odluke. Dozvolili su sebi da „budu razočarani“ i ponište jedino pravo koje im omogućava da odluče ko će ih predstavljati.
Dok smo se čvrsto zatvorenih očiju sklanjali pred najezdom opsenara, verbalnih egzibicionista, lopuža i prevaranata dogodio nam se Aleksandar Vučić. NJegovo vreme vlasti predstavlja u sociologiji još uvek nedovoljno istražen način društvenog funkcionisanja. Podseća na mešavinu orijentalne despotije sa predominacijom mafijaških principa i kobajagi demokratije. Vučić jeste uzurpirao sve poluge vlasti i nametnuo se kao jedini relevantni faktor odlučivanja. Takav diskurs bi ga kvalifikovao kao diktatora, ali njegovo ponašanje i delanje ne ispunjavaju sve kriterijume koji bi ga tako odredili. NJegovo svakodnevno glumatanje na medijima i konferencijama za štampu predstavlja ga često kao infantilnu i komičnu osobu. Dok se neodmereno hvališe i istovremeno pokušava da prikaže kao skroman i pun vrlina, često zaboravljajući o čemu je i na koji način govorio prethodnih dana ili prethodnih sati, lako može da izazove asocijacije na Žarijevog Kralja Ibija. NJegova zastrašujuća potreba da falsifikuje realnost i da je tako promenjenu plasira gde god se pojavi deluje uznemiravajuće, ali lakše izaziva bes nego strah. NJegova nezasita narcisoidnost teži neprestanim gratifikacijama zbog čega ne želi da ga se ljudi boje, prihvatljivije mu je da ga vole i da mu se dive. Zbog takve potrebe on stalno mora da pobeđuje te neprestano organizuje kobajagi demokratske izbore na kojima je sve odvija kobajagi po pravilima i zakonu. Iako je faktički suspendovao sve zakone, zadržao je sve kobajagi nezavisne institucije, kako bi mogao da se predstavi kao kobajagi ozbiljan savremeni državnik. Srbija je odavno kobajagi država, a njeni građani još uvek pristaju da učestvuju u velikom pozorištu apsurda u kome režira i glavnu ulogu igra njihov predsednik.
Autorka je nezavisna odbornica u Skupštini grada Vršca
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
