Novine su se proteklih dana gotovo nadmetale u tome ko će objaviti više pravnih dokumenata, izvoda iz njih i stručnih tumačenja. Takvo dosadno štivo, po pravilu, ne privlači čitaoce. Pošto su prilike izuzetne, ima razloga za kršenje pravila. Počelo je saobraćajnom nesrećom u kojoj je teško povređen ministar unutrašnjih poslova Dragan Jočić. U nedostatku zvaničnih informacija, javnost se zanimala da li i za članove Vlade važi ono što važi za ostale učesnike u saobraćaju, od propisane brzine do vezivanja pojasa. Nadalje, da li ministri i ostali zvaničnici mogu da putuju bez pratnje i, konačno, ko vodi ministarstvo kad je ministar sprečen da to čini. Sve to piše u odgovarajućim aktima i novine su o svemu obavestile javnost.
Posle drugog kruga predsedničkih izbora po Ustavu i zakonima čeprkalo se s ciljem da se ustanovi redosled poteza u slučaju pada vlade. Ni tu nema nejasnoća oko nadležnosti i rokova. Ako se u roku od trideset dana ne formira nova većina, slede vanredni parlamentarni izbori. Nije otklonjen nesporazum oko toga šta bi mogao značiti zahtev da Oliver Dulić hitno sazove vanrednu sednicu parlamenta. U životu hitno znači odmah, odnosno što je pre moguće. U srpskoj politici taj pojam je rastegljiv sve do – malo sutra. Isti oni koji zahtevaju hitno okupljanje poslanika bez razumnog objašnjenja odbijaju da sazovu sednicu Vlade.
Ne manje različitih tumačenja izazvao je Politički sporazum koji je Evropska unija ponudila Beogradu. Neki ministri, ilićevskim rečnikom, kažu da je posredi duplo golo. Srbija ništa ne dobija, zauzvrat gubi Kosovo. Drugi objašnjavaju da proces pristupanja Evropi ne treba povezivati s Kosovom. Kad se pročita ponuđeni dokument, očito je da su u pravu ovi drugi.