Znate šta?

Na talasima radija, TV i u štampanim glasilima ponavljaju se leksičke i semantičke pogreške kao što su pričamo (umesto govorimo), odradimo (umesto uradimo), govorim ispred (umesto u ime), oko desetak (umesto deset), po prvi put (umesto prvi put). Čitamo na ekranu: „Od virusa je zaraženo 53-oje (umesto 53 osoba).

Čitaočevoj obzirnosti ovaj put preporučujemo komunikaciju između voditelja kao domaćina i gosta – sagovornika. Stavljamo apostrof na voditeljevo ZNATE ŠTA?

ZNATE ŠTA? blago povišenim tonom, po pravilu subjektu od renomea, pred kojim se – kao što se veli – ustaje na noge sa šeširom u ruci, zazvuči neukusno, znak je odsustva discipline i neprofesionalnosti. (U svojoj revnosti i maru, trgovac se obraća kupcu rečima: „Čime želite da Vas uslužim?“, a ne „Šta želite?“)

Evo zbog čega.

Leksema znati – znači: imati znanje o čemu, imati pojam, biti svestan, razumeti se; dovodi se u vezu sa leksemom poznavanje, upućenost, školovanost, potkovanost. Rečnik srpskog jezika, potom, objašnjava da reč znači razumeti, biti u stanju, morati, trebati, (u)pamtiti – u pretnji. Koristi se, nalazimo, u skretanju pažnje („Znaš, već mi je dodijalo!“).

Upitna zamenica za nepoznate stvari, pojave ili pojmove uopšte, šta izražava iznenađenje i suprotstavljanje. Služi i kao poštapalica.

Svaki dobar đak zna da reč poseduje osnovno i izvedeno značenje.

Kao da je „u posedu“ cele istine, voditelj nastupa rečima koje – videli smo – imaju karakter opomene, pametovanja i douke. „Znate šta?“ zazvuči stanite, pričekajte, „postavite se na noge“. Zanesen sujetom, držeći do sebe i svoje obaveštenosti (a on je, po poznatoj reči, samo „univerzalna neznalica“) – voditelj stapa vlastiti horizont sa sagovornikovim, stoji prema njemu kao ravan prema ravnome, genije prema geniju.

Gordo uzdignuta glava, unošenje čoveku u lice, široki zahvat, kočopernost, jedna, rekli bismo, rešenost filozofa da pristupi dokazivanju istine – slika je srditosti i goropadnosti.

Istine i pravde radi, konverzacija pred kamerama je iskušenje koje vodi u glib (trema, mikrofon, kamera, milionski auditorijum).

Onaj, dakle, koji daje pravac razgovoru, stegnut okvirima ne može da nađe odgovarajuću paralelnu reč, iskaču, „kao đavo iz kutije“, reči kao suvi utisci gole pameti, knjiške i neoblikovanog ukusa.

Imamo u vidu i brigu da sabesednik bude usmeravan prema glavnoj stvari i sačuvan od zastranjivanja.

Odvija se gotovo mala dramska radnja u kojoj nije lako održati vlastitu ravnotežu i izbeći ulogu nespremnog glumca.

Protivno, dakle, neizbežnom klizanju, publikum očekuje metodski pristup, mirnu i razložnu misao.

Zahteva se simbolička distanca, ophođenje koje daje respekt samom činu interakcije, daleko od nadgornjavanja i prepiranja.

Televizijski poslenik treba da preuzme ulogu srdačnog domaćina, pokaže stidljivu uzdržanost, onaj zagonetni leonardovski osmejak – kazano zaoštreno do karikature – zadrži ulogu podđakona koji drži knjigu đakonu dok ovaj čita jevanđelje.

Nesmotrena i goropadna jezička konstrukcija „Znate šta?“, „Znate kako?“ stavlja sagovornika u neku ruku u defanzivu, ponižava, primorava da obori oči.

Autor je profesor Pedagoškog fakulteta u Somboru.