Zvocam ali ne lažuckam

Bravo! Gde vidiš drvo ti ga vadi pa kamen temeljac sadi. Permanentno odlaganje zalogajčića virtualne šargarepe preko kratkih i dugačkih štapova i izbornih štabova to mu je to. Pa onda: svoju izbornu kampanju ću voditi mimo radnog vremena, bez spotova. Šef smatra da smo trube, duva u nas kako mu je volja. Svetski rekord Srbije: neprekidna predizborna kampanja u trajanju od pet godina. Iljf i Petrov: Dvanaest stolica pa Zlatno tele. Fale mi neke stolice/foteljice a tele nam je omršavilo, lipsaće dok trava ne naraste. Otkuda da mi tako nešto padne napamet? Asocijacije su čudo. Pa zatim, biće vanrednih parlamentarnih izbora neće biti vanrednih parlamentarnih izbora, biće, neće. Čitam: odlučio sam neće biti jer je naša politička klima stabilna pa nije potrebno – biće. E sad onaj koji odlučuje ili nije znao da je politička klima stabilna ili je to naknadno saznao. Ni jedno ni drugo. Suština biće/neće čista je manipulacija za sluđivanje opozicije koja je okupila sve izdajnike, domaće i strane plaćenike. Da nisu to što tvrdim ne bi se trudili da me sruše kao što su moji Savamalu. Srbija nije više džak za udaranje, ne dam moju Srbiju! Pljačkali ste je sedamnaest godina e neće moći, dosta više… i sve tako nekako u tom fazonu dok sam živeo u uverenju da je Srbija moja i naša. Pitam se, da li će biti izdajnici i strani plaćenici i oni birači koji će glasati za domaće izdajnike i strane plaćenike? Uskoro po našim prugama sto kilometara na sat. Kada stignemo gde nas voze saznaću. Čitam dalje kako je naš parlament… E da mi je svaki dan tamo maznuti biftek i popiti tu poslaničku jeftinu kafu a ne ovu skupu u kafiću gde ubijam dan uz novine iz kojih čitam da dobro živim, da sam nezahvalan, nerazuman, da samo zvocam. Da, parlament… Poslanici su operisani od svojih stavova i glasaju na zvuk zvona ili na mig šefa poslaničke grupe, tvrde upućeni. Manipulacija i potcenjivanje ili Pavlovljeva teorija o uslovnim refleksima? I oni iz pozicije i oni iz opozicije, pridržavaju se obuke. I dalje, tokom izborne kampanje parlament neće zasedati. Pomislih odlično! Opozicionari, ti domaći i strani izd, neće imati priliku da iz svojih poslaničkih klupa blate poziciju. I mema onaj da nam peva po Smederevu, Novom Sadu, po Srbiji – za Jankovića je… Da ja sada ovde ne prepričavam sve brige i ljubavi za moj narod. Mi koji čitamo štampu čitamo to što pričam. Čitam i ne verujem svojim očima, čitam, čitam pa poverujem i prođe kroz mene jeza, joj ako je sve to tako kako je? Ne bojim se straha! Bojim se od ovoga što čitam ako se sve to dešava što čitam. Upadi na zborove birača, ispitivačko posmatranje onih koji dolaze na skupove Jeremića i Jankovića. Uterivači glasačkog opredeljenja peške od vrata do vrata ili u džipovima. Vozači nemaju fantomke, džipovi nemaju registarske tablice. Naša tranziciona demokratija je čudo. Prevazilazi nekadašnji sistem samoupravljanja na pogrešan način. I mnogo toga još i još.

Gde ja to živim? Kuva nas kao žabe u loncu, piše jedan kolumnista. Kako se uvrežilo to čvrsto uverenje da nam neće pasti na pamet da poiskačemo iz lonca, razmišljam. Celo biračko telo na ispiranju i peglanju moždanih vijuga. Imam osećaj da sve znamo a da ništa ne možemo. Ali i čitam, puno možemo samo se još nismo odlučili, voda u loncu se tek zagreva. A kada proključa? Pa pućiće neke tikve, u raznim prolećima to se uvek događa. Za sada puca moja. Progutao sam aspirin iz državne apoteke. U uputstvu za lek piše da snižava temperaturu povećavanjem palta i penzija za onoliko koliko smo zaradili, umanjeno za onoliko koliko su neki drugi i neki njegovi pokraduckali. Ipak verujem, biće masovnog povećanja standarda jednoga dana ako ne pre. Za sada kolika plata i penzija tolika hipertenzija, ali barem pomažemo neimarenje boljeg malo sutra. I tako iz dana – u dan pređašnji. U godine pređašnje – devedesete… Skenjali mi dvadeset sedam godina. Da su samo meni…

Pita me poznanik kako si? Kažem nikad bolje! A on, nikada ti neće biti bolje ili hoćeš da kažeš da ti je sada najbolje?

Izvini dolazi mi autobus, vidimo se…

Autor je novinar iz Subotice