Dijalog se odvija u slobodnoj zemlji, bez prisile i intelektualne zatvorenosti, on nije moguć u državi gde se kliče ruskom imperijalizmu i političkim totalitarizmima širom sveta.

To što ćemo ponova čuti da Srbija neće preći crvenu liniju u pregovorima o budućem statusu Kosova, što ćemo svedočiti naricanjima nacionalističkih intelektualaca i popova nad ,,svetom srpskom zemljom’’ može samo da učvrsti sadašnju, politički dezorjentisanu poziciju Srbije i da zemlju gurne u novu izolaciju.

Srbiji, kada je reč o Kosovu, nije potreban dijalog, nego suočavanje sa nasleđem prošlosti, potom razgovor o konkretnim problemima običnih ljudi. Mitološke priče o kosovskom nasleđu, vekovnom ognjištu i srpskoj teritoriji pripadaju mitomanskoj naravi našeg mentaliteta da svemu pripisujemo kolektivistički svetonazor.

Nismo okrenuti zdravoj tradiciji, nego smo skloni mitomaniji opasnih razmera. Nama nije potreban kontinuitet, već diskontinuitet kako bismo shvatili šta je naš istinski kontinuitet vredan poštovanja, kako bismo na taj način izdigli ono vredno iz tradicije i nasleđa. Zato smo dospeli u prividni dijalog koji isključivo služi da se prikaže lažna slika demokratskog i ideološkog preokreta koji je započeo u Srbiji.

Prisilan i prividan dijalog, ovakav kakav jeste, služi idealizaciji ličnosti vođe. Suočavanje sa kosovskim pitanjem mora iznedriti hrabru odluku odricanja od mitomanske slike sveta. Odgovornost mora pokrenuti pitanja ratnih zločina i teškog nasleđa kršenja ljudskih prava na Kosovu. Srbija ne može voditi dijalog, pre nego što prizna odgovornost za problem Kosova. Masovno stradanje civila na području Kosovu od tadašnjeg režima iz Beograda do danas nije tema o kojoj se razgovara u Srbiji. Pre dijaloga, potrebna je odgovornost.

Srbija je, dakle, duboko podeljeno društvo u kome se već godinama beži od realnosti. Iskrivljena slika stvarnosti proizvodi masovnu histeriju, mitološki koncept državnosti, teritorijalnu isključivost i sklonost totalitarizmu. Zato ne čudi izraziti antiamerikanizam, antiliberalizam, proruski mentalitet, palanačka zatvorenost. Mi kao narod nismo utemeljili osnovne postulate moderne države, naposletku slobodu kao princip, jer još uvek negujemo mit o teritorijalnoj posebnosti. Tek kada se oslobodimo tereta prošlosti, što znači priznamo odgovornost za nasleđe zločina, rata i nestabilnosti, možemo voditi dijalog koji će podrazumevati konkretizaciju realnosti. Nakon godina delovanja nazadnih pseudoistoričara, intelektualaca nacionalističkih mitova, kosovskih zavetnika koji u svemu vide priliku za početak novog sukoba, vreme je da se konačno činjenično i odgovorno suočimo sa posledicama prećutanog nasilja iz prošlosti u kome je stradao veliki broj nedužnih ljudi. Pored iskrenosti i hrabrosti da sagledamo istinu neophodna nam je svest o tome da nam je, rečima Adama Mihnjika, ipak najpotrebna moralna revolucija.

 Autor je pisac, publicista.