Njega nije strah od Boga, nego od srpskih studenata

Ova scena podseća na toliko sličnih kod našeg najvećeg komediografa, blaženopočivšeg Nušića gde Aleksa Žunjić, sreski špijun pruža vizitku jednom sreskom kapetanu, i to još ružeći deo svog naroda, i to onog najčasnijeg, najmlađeg, najlepšeg, onog koji mesecima stoji na barikadama časno, pošteno, boreći se za svoja osnovna ljudska prava.

Za istinu, onu od Boga datu, koju su ova dvojica mantijaša odavno zaboravila šta je to, pa uplašeno strahuju pred jednim svedržiteljem opanjkavajući deo svog naroda i svojih vernika zarad očuvanja svojih materijalnih vrednosti, svojih korupcionaških afera, na svakom koraku.

Pored rekonstrukcije hrama i rekonstrukcija parohijskog doma, pa ima se materijal i za neku zgradicu i za vilu na Dedinju za srpskog patrijarha. Ali, njega nije strah od Boga, nego od srpskih studenata i onih koji ih podržavaju.

Od tih cvetnih pripadnika neprijateljskih elemenata u njihovoj voljenoj Srbiji. Od Zapada, tako da je i sam Putin morao da interveniše, da i na Zapadu ima dobrih ljudi, našta su ova dvojica cinkaroša koji izdaju i ruže sopstveni narod samo pokunjeno mahali glavama.

Nedostajao im je samo Vulin za ovaj izdajnički preferans. Neviđena u srpskoj istoriji groteska koja ostavlja gorak utisak koju će morati za Dan pobede da u jednoj od centralnih loža da ispravi sam Aleksandar lično i da svojim ćacima objašnjava popovsku teoriju zavere ili ulogu obojenih mantijaša.

Sramno, di ćeš više, izgubili i razum i vernike.

Siniša Stojčič
Beograd

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.