Pravo na jedini krov nad glavom

Iz stana u kome živi decenijama odneta je u bolnicu. A posle?

Baka Mara je već postala slika nepravde i zla koje ovaj režim čini ljudima. Izvršitelji kao kapoi u koncentracionim logorima „rade samo posao za koji su plaćeni“. Sutra će ova paraformacija zakucati na vrata ne samo onih koji nisu imali da plate dospele račune nego i onih koji ne slede put velikog vođe i njegove grabežljive kamarile.

Danima jedini koji su brinuli da baka Mara provede ovo što joj je ostalo od života u svom krevetu su mladići i devojke okupljeni u organizaciji „Krov nad glavom“ – najbolji među nama. Oni ne okreću glavu pred ljudskom mukom, ne prave se ludi kao većina ovog izluđenog naroda. Oni su nada potlačenih i bespomoćnih. Ali, ova deca koja su nada Srbije gube jednu po jednu bitku.

Moj deda Milorad Pavlović, obućar iz Mataruške Banje, pričao mi je o dražbama na kojima su u bescenje prodavana imanja zaduženih seljaka pre Drugog svetskog rata. Isti jad. Deda je zbog tih mučenika postao komunista. Posle Drugog svetskog rata je izašao iz KPJ, ali to je druga priča.

Ovde se danas mnogo metaniše o neprikosnovenom pravu svojine. Da li ‘svojina’ treba da bude vrh svih vrednosti u ovom društvu? Ima li ikakvih ograda? Do svojine se dolazi i pod blago rečeno ‘čudnim’ i upitnim okolnostima. Neka ljudska prava, ona elementarna, moraju imati prednost. Jedno od tih prava je pravo na jedini krov nad glavom. Ako to zaboravimo, imaćemo revoluciju… nečiji praunuci će ponovo postavljati zahteve za restitucijom…

Nameće mi se neprestano slika Jelene Ilke Marković, ne mogu da joj umaknem. Da li je put ove hrabre žene jedini koji ostaje mladosti ove zemlje?