Basarini istorijski mitovi za kafanu

Basara je umislio da i van književne fikcije može uspešno da barata istim oruđima i umećima.

Odavno je nezanimljiv u tom svom ugodnom vojevanju protiv „srpske mitomanije“, „svetosavskih mutlaka“ i možete ređati dalje razne basarijanske slikovitosti.

Uplitanja u teme koje kafanski površno poznaje dovodila su do toga da mu, na razne njegove demistifikacije, ponekad i odgovore ljudi od naučnog imena i prezimena, pritom ga dovodeći na mesto na kojem po znanju pripada.

Jedino nisu mogli parirati u količini bezobzirnosti prezaštićenog derana kome je sve dopušteno i kome tapšu i na očita nevaljalstva.

U sredini koja ne oskudeva u oštrini javnih polemika, Basarin slučaj pripada primerima nižeg reda, začuđujuće niskog naspram statusa davno stečenog na književnom polju.

U vremenu kada se sudaraju razna stanovišta, pretresaju ozbiljna pitanja, Basara u svojim kolumnama udara u jednu jedinu žicu, natežući i prenaprežući činjenice, polučinjenice i proizvoljnosti, jer sve zlo ovoga sveta potiče jedino od „srpske mitomanije“.

I još nešto.

Čovek, svesno ili nesvesno, svoje senke projektuje na druge, jer treba se senki nekako osloboditi.

Otuda, prvo što se u komentaru na aktuelni otkup knjiga za biblioteke u Srbiji Basari pričinjava jeste ništavna namera „uvlačenja u“… zna se već gde – pročitajte već kod Basare, on za takvim mestima poseže kad i gde stigne, čuveni subverzivac i slobodni mislilac koji je umeo da se približi nosiocima svih doskorašnjih vlasti, uključujući i aktuelnog predsednika.

Ali, tada mu je neko rekao da tako treba, i tada je Basara bio daleko taktičniji i uljudniji, da ne kažemo finiji, nego kada treba nekoga, bezopasnijega, sa guštom slati „u ropotarnicu istorije“.

Ali, to je samo Basara, famozni.

Pređimo na inicijalnu temu otkupa za biblioteke.

Letnja je šema, pustoš nedogađanja i s prisustvom i bez prisustva globalnog virusa, pa eto zgodne teme da i ovaj kolumnista, bezinteresno (za razliku od ostalih!), sagleda rad petočlane komisije za otkup knjiga, čiji je izbor naprečac proglašen ličnim ministrovim izborom.

Ali, i to je u redu, ministar svojim rešenjem i stoji iza ove komisije, sastavljene od ljudi upućenih za rečenu materiju.

Od 4.263 ponuđena i 2.747 odabrana naslova, analitični Basara je, hirurški precizno, izdvojio tri neizabrana naslova da bi iznova, „enti“ put potvrdio ono što godinama piše i potpisuje za ekskluzivne honorare „politički izuzetnog“ kolumniste: da su ti naslovi došli pod udar ovdašnjih „potuljenih“ snaga.

Pretpostavljamo da bi inače Basara ustuknuo pred spiskom od više hiljada naslova, te da je uz nečiju pomoć izdvojio kao favorite „Jasenovac“ hrvatskog istoričara Iva Goldštajna, „Etničko čišćenje“ (ne navodeći ime autora, valjda ga je zaboravio a nije mario da proveri), kao i „Mitovi srpske istorije“ Dejana Ristića, Basarinog satrudnika u „poslu vrlo sličnom mom“, kako kolumnista skromno priznaje.

Skrećemo pažnju ozbiljnim čitaocima da je otkup knjiga za mrežu biblioteka Srbije mera kulturne politike sa dugim stažom primene, a namenjena je dvosmerno, za pomoć bibliotekama u prinavljanju fondova i podsticaj kvalitetnom izdavaštvu.

Svaki od budžeta za otkup ima svoje granice, s tim što smo u poslednje četiri godine nastojali da se te granice pomeraju naviše.

Tako je bilo i ove, krizne godine, čak na štetu drugih budžetskih davanja.

Stručna komisija vrednuje kvalitet i prioritete i ništa ne zabranjuje i propisuje, niti cenzuriše.

Na primer, Goldštajnova knjiga o Jasenovcu izašla je u izdanju ugledne izdavačke kuće, koja je na jednom od prethodnih sajmova knjiga u Beogradu bila izdavač godine i nalazi se u slobodnoj prodaji, dovoljno medijski oglašena.

Od srpske države i društva dovoljno je učinjeno.

A da li neko može da zamisli da npr. srpski istoričari objave knjigu na ovu preosetljivu temu (pre svega za Srbe, pa tek onda za dostojanstvo hrvatskog čoveka) kod nekog nakladnika u zemlji gde se, pored ostalih stratišta, i Jasenovac nalazi, pa da još vrše javni pritisak da se ta knjiga otkupi za hrvatske knjižnice?

Nemoguće, sve skupa.

Ali, hrvatski istoričar i hrvatska redakcija ove teme, ovde ima dovoljno glasnogovornika.

Evo i Basara, s pouzdanošću svojih ili pozajmljenih znanja, svedoči da se autor „držao dokumenata i faktografije“.

Kome ćemo verovati ako ne Basari?

Da li, opet, Basara, smatra da knjiga koja nosi naslov „Etničko čišćenje“ po prirodi predmeta zaslužuje preporuku komisije?

Jer, Basara je komentarisao samo naslov, verovatno je samo naslov i pročitao, a ime autora je zaboravio da navede.

Ko će sve da pamti?

Za knjigu „Mitovi srpske istorije“, na koju se detaljnije osvrće, Basara priznaje da je poznaje iz feljtona u jednim dnevnim novinama.

Tu se našao na svom terenu pa je potrošio više redova.

Treba napomenuti i ovo: ono što su istorijski mitovi (ili poluistine, neznanja, pogreške) za raspredanje po kafanama, nisu mitovi za ozbiljnu istoriografiju.

Ali, ko se obaveštava o istoriji poglavito u kafanama, svakako da vapi za knjigama koje liče na Basarine demitologizujuće romaneskne tvorevine.

Ali, Basara je načelan, pa ne polazi od sebe.

Ne obazire se na okolnost da je upravo ista komisija za otkup knjiga u spisak uvrstila ove godine njegovu knjigu „Početak bune protiv dahija“ (na isti način „antimitomansku“), a prethodne godine „Atlas pseudomitologije“, ili pre dve godine knjigu „Pušači crvenog bana: smešna strana propasti Srbije“.

Sve te knjige su, doduše, biblioteke izabrale u broju koji je čak ispod proseka otkupljenih pesničkih zbirki.

Da li je to ista komisija izabrala, ili već ministar, ako ćemo prostije?

Jeste, ista je komisija sastavljala spisak, u poslednje tri godine.

Da li to dovodi u pitanje Basarinu tezu u osnovi teksta „Moć zaborava“? Nipošto ne! Kao i obično, nismo mi Basaru razumeli.

To je, možda, neka nova vrsta potuljenosti.

Izabrati Basaru, izostaviti Ristića, napraviti razdor među borcima za istinu u srpskom svetosavskom itd. mutljagu?

Basara je ipak u pravu, kao i uvek.