Foto: Muhamed Mulaganović

Kao čovek, koji se seća i vremena poleta i entuzijazma i koji je poznat po altruizmu i želji za napretkom svoje domovine, bio sam deprimiran. Logično sam se zapitao: da li je ovaj poslenik pisane reči ipak promašio, kada je bez ikakve rezerve izlio lavinu pesimizma i ukazao na besperspektivnost ove zemlje.

U nastavku čitanja iznetih argumenata i obrazloženja, Krstić me je uverio, da je njegova skepsa kad je u pitanju perspektiva ovog društva, opravdana. “ Kako da se bilo šta promeni kada je ovde temeljna indoktrinacija izgrađena na ćosićevskom kultu smrti, gde Srbi samo stoje, poput Spartanaca, na poslednjem braniku svog poraza; kada se dalje nasilje postavlja kao normalan rezon, a tišina i ćutanja o tome kao logičan sled okolnosti; i kada konstantna napetost traje već decenijama, gde smo u svakodnevnoj fazi kao da ćemo sutra da zaratimo i sve je to fino zapakovano u ukrasnu foliju patriotizma & rodoljublja“, napisao je Krstić.

Kad sam pročitao „da se ovde strukturalno, sistematski i dubinski širi mrziteljski strah i psihotična paranoja od svih živih bića nesrpskog porekla, Krstić mi je otvorio oči ali i, kao pripadniku manjinske zajednice u Srbiji, izazvao veliku zebnju. Da je širenje mržnje dalje na delu ilustrativno potvrđuje primer nedoučenog korišćenja „lažne vesti“, izrečene više puta na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, iz usta čelnika naše države, pre i u toku suđenja Naseru Oriću, da je Orić vadio oči zarobljeniku Slobodanu Iliću i da za to ima živih svedoka. Iz novinskih izveštaja i obrazloženja oslobađajuće presude Oriću, svedoci smo da tokom suđenja o vađenju očiju nije bilo ni pomena. Sada je jasno da je ovo bio samo neuspešni pokušaj da se relativizuju veliki zločini vojnih, policijskih i paravojnih snaga RS, do zuba naopružanih, počinjeni na početku „oslobodilačkog“ rata u BiH 1992. godine u Prijedoru, Foči, Rogatici, Višegradu…

Autor je politikolog iz Nove Varoši