Crvenkapa ili neutažena ljubav prema raspodeli

Utisak mi je da je građanin A. M. u odgovoru na moje pismo („Odakle državi novac?“, Danas, 15. 7. 2020) verovatno slučajno (nikako iz neznanja) pobrkao neke lončiće o biznisu a usput mi prišio i sugestiju „da Danas zagovara neodgovorno fiskalno ponašanje“.

Ponovo sam pročitao svoje pismo Danasu i utvrdio da takve „sugestije“ nema nigde u tekstu.

Imao sam samo jednu ambiciju u pismu – da zamolim redakciju Danasa da predloži odakle bi država (pored moja četiri predloga) još mogla da nabavi para „za očuvanje radnih mesta, obezbeđivanje egzistencije zaposlenima i subvencionisanje plata“.

Ništa više.

Nisam se opredeljivao za poželjan model nabavke para (izneo sam samo lične argumente zašto su to loši modeli), niti sam to tražio od redakcije Danasa, nego da predloži, ako zna, još neki model.

Elem, redakcija Danasa nije ponudila nijedan novi model (ono na kraju o presipanju iz šupljeg u prazno ne smatram modelom).

Rekao bih da smo građanin A. M. i ja saglasni odakle bi država mogla da namakne pare. Za mene su sva četiri modela neprihvatljiva.

Za građanina A. M. dva (doštampavanje novca i pljačka devizne ušteđevine) su neprihvatljiva, a dva (jače oporezivanje i novo zaduživanje) su prihvatljivi.

Teško je diskutovati o suštini biznisa i motivima biznismena s građaninom koji biznis shvata kao Crvenkapa pa odustajem od te namere.

Svestan da bi svaka polemika s građaninom A. M. na temu povećanja poreza na profit kompanija i preduzetnika zarad „očuvanja radnih mesta, obezbeđivanja egzistencije zaposlenima i subvencionisanja plata“ mogla da nas odvede na teren ideologije, opredeljujem se za nesporne činjenice i mišljenje nespornog autoriteta.

Dakle, u odbranu svog stava „da ako država uvede veće poreze, raste opasnost da kapitalisti izgube interes za poslovanje i ugase biznis“, kao argument navodim podatke iz „Registra privrednih subjekata“ APR-a koji kaže da su „2019. godine izbrisana 27.163 privredna društva, od čega je najveći deo, oko 22.400 društava, obrisano nakon sprovedenog postupka prinudne likvidacije.

Iz registra su obrisana i 23.593 preduzetnika“ (Danas, 9. 1. 2020). I: „Iz Registra je za tri meseca 2020. godine izbrisano 1.247 privrednih društava i 6.691 preduzetnik“ (TV N1, 10. 4. 2020).

Zna se da postoje mnogi razlozi za brisanje i gašenje firmi, ali ako je od ukupnog broja ugašenih samo 10 odsto (a sigurno je više) ugašeno zbog nemogućnosti plaćanja poreza (a da ne govorim o njihovom povećanju), dakle iz nužde, onda je izlišna svaka polemika na tu temu s građaninom A. M. I još jedno razjašnjenje: pojmovi „gubljenje interesa“ i „gašenje“ ne znači automatski kliničku smrt firme, već mogu da podrazumevaju njeno zatvaranje u Srbiji i premeštanje u neku susednu zemlju koja ima ugodnije poresko opterećenje ili u neki od legalnih poreskih rajeva u EU (Malta, Kipar, Luksemburg…).

Poslovnim ljudima (pa i vlasnicima Danasa) ostavljam na volju da kažu nešto o ljubavi i ostalim osećanjima dok vode svoje kompanije.

I da li se osećaju isto kao novinari, advokati i lekari dok rade svoj posao.

Što se tiče prihvatljivosti drugog modela – novog zaduživanja – građanin A. M. smatra da je opravdano izabrati veći javni dug (preraspodelu nezarađenog) jer je to bolje rešenje nego socijalni slom.

Nije to nikakvo novo mišljenje, taj model praktikovali su Josip Broz, Slobodan Milošević i Boris Tadić.

Razumem da su u strahu velike oči, možda zato građanin A. M. (navučen na žestoku sindikalnu kampanju) vidi da Srbiji preti socijalni slom, zbog čega je potrebno da država nabavi novac „za očuvanje radnih mesta, obezbeđivanje egzistencije zaposlenima i subvencionisanje plata“.

Umesto ličnih opservacija na tu temu, opet bih se poslužio argumentacijom jednog (oko toga se valjda slažemo) nespornog autoriteta.

Fiskalni savet u svojoj najnovijoj analizi „Efekat zdravstvene krize na fiskalna i monetarna kretanja u 2020. i preporuke za fiskalnu politiku u 2021. godini“ kaže da bi bez posla moglo da ostane između 30.000 i 50.000 zaposlenih (daleko je to od „socijalnog sloma“).

Fiskalni savet ima,  međutim, jednu mnogo važniju ocenu u kojoj je isključiv i decidiran kad je u pitanju izvor finansiranja koji predlaže građanin A. M.: „Eventualno povećanje poreza u trenutnim okolnostima kada je privreda ‘na kolenima’, ne dolazi u obzir“. Molim?

Fiskalni savet ima nešto da kaže i o modelu novog zaduživanja koji predlaže građanin A. M.: „Javni dug na kraju 2020. verovatno će da premaši 60% BDP-a, što je za Srbiju previsoko. Srbija je u 2020. ušla s javnim dugom od oko 53% BDP-a i planiranim fiskalnim deficitom od 0,5% BDP-a koji bi vodio daljem smanjenju učešća javnog duga u BDP-u. Međutim, umesto toga deficit države će biti oko 7% BDP-a, što će uz očekivani pad BDP-a od oko 3% voditi ka snažnom rastu javnog duga do kraja 2020. na oko 61% BDP- a. Učešće javnog duga u BDP-u vraća se ovolikim porastom na svoj nivo iz sredine 2017. godine, tj. u jednoj godini poništava se sve umanjenje javnog duga koje je Srbija postigla za skoro tri godine vođenja uravnotežene fiskalne politike… Upravo zbog toga važno je… zaustavljanje rasta javnog duga – jer bi bez toga rashodi za kamate lako mogli ponovo da pokrenu dužničku spiralu iz koje je kasnije teško izaći.“ Fiskalni savet nudi i edukaciju građaninu A. M.: „Iako na prvi pogled izgleda da je ovakva opasnost daleko, jer brojne zemlje EU imaju veći javni dug od 60% BDP-a, problem je u tome što su za Srbiju kamatne stope daleko veće, pa se isti dug mnogo skuplje servisira. Na primer, Nemačka je s javnim dugom koji je 2019. iznosio oko 60% BDP-a izdvajala svega 0,8% BDP-a za plaćanje kamata, a Srbija je s manjim javim dugom (ispod 55% BDP-a) u istoj godini za kamate izdvajala 2% BDP-a – a sada će taj neproduktivni trošak da se znatno poveća usled zaduživanja u 2020. godini.“

Zahvalan sam Fiskalnom savetu jer mi je posredno sugerisao da postoji još jedan izvor za subvencionisanje plata – solidarni porez. Taj porez plaćali bi svi zaposleni kod države-poslodavca dok traje korona kriza.

Fiskalni savet je izračunao da je razlika u zaradama zaposlenih u javnom sektoru u odnosu na privatni sektor veća od 20 odsto i da će se do kraja 2020. dodatno povećati.

Zar ne bi bio poseban čin socijalne solidarnosti da zaposleni kod države deo povećanih (bez ekonomskog rezona) plata podele s kolegama iz privatnog sektora?

P. S. Biće mi veoma drago ako još neki građanin kao A. M. dobije ovoliki prostor na tako atraktivnom mestu da saopšti svoje mišljenje. Ipak, sugerisao bih vlasnicima Danasa da tako ekskluzivno i skupoceno mesto, bez preke potrebe, ne stavljaju na raspolaganje građanima.

Autor je građanin