Dveri u Zmajevom gnezdu ili kako piti liberalne suze

I zaista, samo letimičan uvid u političku, medijsku i intelektualnu recepciju ovog dvostruko kodiranog, ironijskog performativnog akta predsednika Dveri, svedoči da se nešto dogodilo. Za samo nedelju dana hermeneutički napor za razumevanje silaska Obradovića u „zmajevo gnezdo“ pokrenut je u širokom luku od respektabilnog Peščanika (Ljubodrag Stojadinović, mladi lav IFDT Miloš Janković, uvaženi Dejan Ilić, oprostiće moji prijatelji Rastislav Dinić i Vladimir Veljković kao latentni Dverjani koji retko propuštaju priliku da „misle“ Dveri ako su se i oni očitovali, a ostali neprimećeni), preko Jasmine Lukač u Danasu, Nenada Kulačina u Al-Džaziri i Danasu, Pivljanina, Žujovića, Dikića, sve do Mićka Ljubičića i korifeja dvorske udvoričke misli Svetislava Basare. Ima toga još.

Razume se, prvu suzu pustio je bivši predsednik Boris Tadić, pa onda vrsni poznavalac vina, a još bolje vinograda, uvek u uvređenoj pozi bivšeg premijera Zoran Živković, potom Dragan Đilas (morao je da reaguje), nesrećni Balša, svi Vukovi ljudi (on guta suze i ćuti), Mlađa Đorđević kao dverjanin u pokušaju, ali bez harizme i autentičnog nacionalnog programa, ali sa leđima bivših kabineta, kao i svekolika tviter zajednica, da ne zaboravimo taj čudesni ansambl (Jel su preboleli? Zna li se šta?).

Priznaćete, s obzirom da se Dveri i njihov predsednik u javnosti dominantno konstruišu kao marginalne (iako do bojkota parlamentarne), ne bitne (iako svakog dana u medijima), krajnje desne (iako sistemske, sa izrazitom socijalnom senzitivnošću i ekonomskim državnim patriotizmom), ultrancionalističke (jer brane Ustav, SPC, Srbe u bliskom susedstvu i dijaspori, tradicionalnu porodicu), struktura argumentacije i promptnost reakcija svih navedenih aktera u javnom životu Srbije, govori da su Dveri daleko od marginalne pojave, a da se na svaki korak Boška Obradovića budno motri.

Ranjeno je, dakle, srce gospodara diskursa, Gutmenschen, liberalne žandarmerije koja kao meta-suveren bez lica kroz „teror pristojnosti“ bdi nad javnim prostorom i sankcioniše svaki pokušaj destabilizacije svog liberalnog hegemonijskog diskursa kojim bi se on renacionalizovao, retradicionalizovao ili legitimno normativno propitivao sa konzervativnih pozicija (čitaj: kakva sad republika Srpska, kakvo Kosovo i Metohija, kakvo srpsko jedinstvo).

Ipak, event nam je svima doneo jedno novo saznanje: Boško je voljen. Nije znao to ni On, nisu znali to ni svi oni koji su zaplakali. U tekstovima i izjavama punim dobronamerne brige za Boška i Dveri, ali i ljutnje, uvreda, čak i resantimana što još neko iz opozicije nije pozvan, upadljiv je izostanak ključne stvari: ne pominje se reč Incko, ne pominje se ukidanje nametnutog zakona kojim se krši Dejtonski sporazum i uvodi ukidanje Republike Srpske na mala vrata kroz verbalni delikt, ne pominje se Svesrpska deklaracija SP Dveri kojom se pozivaju svi politički akteri (nije se odazvao nijedan), akademska zajednica (ćuti), NVO sektor (ako takav postoji ili su svi GONGO odavno). Otud dreka jata šarenih papagaja

U tome je stvar. Zato, ako koga stvarno interesuje, Boško nije pio ni rujno vino, ni vodu. Već suze srpskih liberala. Krokodilske, dakako.

Autor je član Glavnog odbora Srpskog pokreta Dveri