Izbor tekstova Dragoljuba Žarkovića 1Foto: Milovan Milenković

Životno delo i kako dalje?

DECEMBAR 2018, VREME

Neki put mi se čini da je dobri Bog izmislio društvene mreže i mogućnost neposrednog komunicaranja preko njih u dobroj nameri.

Tako se, eto i ja, jednim tekstom upućenim kroz lavirinte elekronskog novinarstva mogu zahvaliti svima koji su mi ovih dana čestitali nagradu za životno delo, dodeljenu od Udruženja novinara Srbije.

Primajući tu nagradu rekao sam da sam doveden u tešku situaciju: sve će biti teže očuvati one vrednosti za koje sam, sudeći barem po obrazloženju žirija, nagrađen.

Društvene okolnosti, politička netrpeljivost i apsolustičke tendencije ovih koji su sada na vlasti, ali i nervoza opozicije koja veruje da bi se svet promenio samo kada bi mediji bili na njihovoj strani, otežavaju moj posao.

Ali, to nije ništa novo i navikli smo da radimo i borimo se i u takvim uslovima.

Ekonomska situacija je, barem što se tiče medija koji nisu spremni da se hrane na jaslama vlasti, katastrofalna.

Oglašivači su zaplašeni i postoji bezbroj anegdota o tome kako se dovijaju da izbegnu oglašavanje i kad bi to bilo u njihovom dobrom interesu, sve iz straha da se ne zamere „onima tamo.“

Projektno finansiranje iz bužeta Republike pa do opština, pretvorilo se u karikaturu dobre ideje a pare idu putevima koji pre liče na mafijaško pranje novca nego na pomoć za proizvodnju sadržaja koji bi služili javnom intersu.

Ali, ni to nije ništa novo. Svaka vlast ima svoje miljenike samo što se sada ne zna ko je gori: vlast ili miljenici.

Pa, šta je novo?

Najveći problem sadržan je u tome što je – udarničkim radom onih koji javni interes podređuju svom ličnom ili partijskom interesu – novinarski poziv ogađen mladim ljudima i sve je teže pronaći talente koji bi se prihvatili novinarskog zanata.

Put do sazrevanja je dug i potrebno je stalno učiti a budućnost je, barem kad je o parama reč, vrlo neizvesna.

I oni što se pojave u redakcijama posle par meseci, čim se ispile, namiguju ka pi-ar poslovima. Manje je stresa a više para.

Pošto nameravam još da radim od dodele nagrade pitam se jedino kako da ostanem dosledan u svom shvatanju profesije.

Tako, bre, što nećeš da kukaš. Ustani i idi na posao.

Bušne gume

NOVEMBAR 2016, VREME

Već sam negde opisivao vajkanje jednog urednika tabloida na drugog urednika. Lako je njemu, kaže prvi, kad on unapred dobije četiri strane, a mi moramo sve sami!

Čitajući ovih dana raspomamljene tabloide, pregledajući barem naslovne stranice, čini mi se da ovaj put sve rade sami, iz svoje glave, odnosno pameti, i da se tu ne zna ko pije a ko plaća, ko bi koga i zašto da ubije: cveta hiljadu cvetova. Ali, da li je baš tako?

Aleksandar Vučić je u danu kada nije došao na posao naredio da do javnosti ne cure podaci iz istraga oko „Slučaja Jajinci“ i događaja koji su s tim povezani, a pretpostavljam da je i svoje tabloidne ministre opomenuo da ne trče po televizijama i lupaju gluposti od kojih država može da bude samo na šteti.

Čini mi se, međutim, da će od toga biti slaba vajda. Svako sada vidi šansu da se istakne, da nam nešto prorokuje, da se nadmudruje, nadgornjava i , pogotovo, da se obračuna s onima koje smatra za neprijatelja.

To je zatečeno stanje visoke uzajamne zavisnosti, odvratne simbioze društvenih lešinara, u čemu vlast nije nevina. Naprotiv.

Stvorena je navika i potreba da se politika vodi tabloidnim sredstvima i ako ima bilo kakvog ustručavanja nakon Vučićeve opomene onda su obe strane, srasle u tom procesu razgradnje boljih običaja, u dubokoj apstinencijalnoj krizi.

Evo sasvim malog primera kako to funkcioniše. Neko je ovih dana Saši Jankoviću probušio gume na parkiranim kolima. I on sam pretpostavlja da je to jedan od onih bezumnika koji za parče trotoara misle da je „njihovo mesto“ pa je slučaj, kao građanin, prijavio policiji. Već sutradana vest je objavljena u „Informeru.“

Neko je onda, sasvim umesno, predložio da se taj list preseli u zgradu MUP-a da barem ušparaju na troškovima zakupa.

Vlast i novinari – Vučić, Koraks i ja

NOVEMBAR 2018, VREME

Veče pre glasanja u Dubaiju Vučić je gostovao na Hepi televiziji. Nisam gledao. Ali u utorak ujutru su počeli da zvone telefoni s molbom da dam neku izjavu povodom okolnosti da se Vučić pozivao na moj slučaj od pre 13 godina kada su „Vreme“ i Predrag Koraksić – Koraks prekinuli saradnju.

Najkompletniji citat tog dela emisije pronašao sam u listu „Danas“ i evo šta piše:

„Predsednik Srbije je podsetio da je Dragoljub Žarković oterao Koraksa iz „Vremena“ zato što je crtao Vojislava Koštunicu, te pročitao nekoliko pasusa iz Žarkovićeve kolumne u kojoj govori o prekidu te saradnje.

Svojevremeno je karikaturu protiv Vojslava Koštunice napravio isti taj Predrag Koraksić – Koraks, koji je uvek bio protiv mene. Ja ga nikada nisam tužio, nema me ni na ovoj karikaturi. (Urednik „Vremena“ Dragoljub) Žarković tera Koraksića s posla i kaže da je karikatura prevaziđena forma. Danas kao što vidite to ide prilično slobodno“, rekao je Vučić.

Ima tu jedna suštinska razlika. Niti sam ja tada bio neki državni organ, osim glavnouredničkih nisam imao drugih kompetencija i ovlašćenja, i moj nesporazum s Koraksom bio je najpre profesionalne prirode, dakle nisam bio državni činovnik koji je koristio moć koja proizlazi iz te funkcije. Otud sam slab alibi za Vučića i vučiće koji bi da ugroze medijske slobode.

Pretpostavljam da je Vučić za zaključke koje je izvukao koristio moj tekst objavljen u novogodišnjem dvobroju („Vreme“ broj 758-759 od 29. decembra 2005) i lako se pronalazi u elektronskoj arhivi „Vremena“.

Između ostalog, tada sam napisao:

„Kada sam mu (Koraksu) rekao da bih želeo da ostane legenda, nisam mislio da bi trebalo da prestane da crta. Naprotiv. Rekao sam mu da je Srbija suviše mala scena za najmanje osam karikatura koliko on nacrta za nedelju dana – šest za „Danas“ i po jednu za „Ekonomist“ i „Vreme“. Pošto je Koraksu, kao i redakciji, bilo stalo do toga da najbolju karikaturu nacrta baš za „Vreme“, često smo obostrano, nakon ponekad i dugog promišljanja, odustajali od karikature jer te najbolje nije bilo.

U tom kontekstu treba shvatiti i moj iskaz da je karikatura prevaziđena forma jer, po meni, slika Srbije nije danas crno-bela, nije takva ni politička scena Srbije, i teško je održati nivo i domet karikatura koje su se obračunavale sa jednim anticivilizacijskim režimom. Smatram da se Koraksova genijalnost rasipa u ilustrovanju dnevnih, ponekad efemernih događaja.

Tačno je i da sam rekao da se, ma koliko truda neko ulagao, „od Koštunice ne može napraviti Milošević“, jer niti su oni isti kao ljudi, niti je režim isti.“

Danas i za današnju vlast to mu ne bih rekao.

Mišković i prijatelji

DECEMBAR 2012, VREME

Poznajem ljude koji tri dana nisu prali ruke posle upoznavanja i rukovanja s Miroslavom Miškovićem. Očekivali su valjda da će zlatni prah ostati i na njihovim dlanovima.

Danas se prave da ne poznaju Miškovića. Svetislav Basara je pre neki dan napisao u dnevnom listu „Danas“:

„Kada bi, recimo, upravnik beogradske Proklete avlije počem pustio Miškovića da slobodno prošeta od Albanije do Kalemegdana, tvrd vam stojim da mu se niko ne bi javio, kamoli prišao. Kakvo crno javljanje! Lokalni dilberi ubrzano brišu tragove bilo kakve veze sa palim komercijalnim anđelom…“

Slušam i gledam te dojučerašnje prijatelje koji ritualno izgovaraju mantre poput one da pravosuđe treba da kaže završnu reč, kunu se da su s Miškovićem bili na distanci, a neki, poput nekih ministara, tvrde da su ga čak upozoravali da „malo prikoči“, osim što je dotični ministar pobrkao predmet kočenja.

Sasvim je civilizovano zagovarati da odluku o celom slučaju donese nezavisno pravosuđe. Pretpostavljam da dojučerašnji prijatelji ne bi hteli da svojim izjavama ometaju proces. To je sasvim u redu.

Ali, nije u redu da ćute o tome kako drugi ometaju taj isti proces u barem dve stvari: Miškovićevom pravu na pretpostavku nevinosti, ali, hajde, da to zaboravimo, i na drugu stvar koja je najbolje sažeta u poruci Aleksandra Vučića.

On je, naime, taj vodeći borac protiv korupcije i pobornik pravne države, na mreži Fejsbuk objavio da „Mišković neće pobediti“. Posle te poruke Miškoviću je određen pritvor od 30 dana.

Prema prvom oglašavanju tužioca Miljka Radosavljevića nije jasno za šta se Mišković stvarno tereti, a i sam tužilac priznaje da tek predstoji sakupljanje dokaza mada će to, kaže, biti teško.

Dakle, oni, Miškovićevi prijatelji, mogli bi barem da kažu da je Vučić taj koji svojim izjavama pritiska pravosuđe; ali, jok, oni misle da je pravda slepa, narod ćorav, a da je Vučić zauvek uhvatio Boga za bradu, pa ne pušta… I sve mu se više dodvoravaju.

Pevanje u horu

MART 2011, BLIC

Mislim da sam bio drugi razred osnovne škole. Zaljubio sam se bio u neku Ivanu i zbog nje sam se prijavio da pevam u horu. Već na prvoj probi, posle prve otpevane strofe verovatno neke rodoljubive pesme, nastavnica muzičkog odsečnim pokretom ruke zaustavila je pevanje i rekla: „Ovde neko mumla!“

Tada je tražila da pevamo po sekcijama. Sa štapom u ruci išla je od sekcije do sekcije i tražila da pevamo tu strofu.

Zamka se sužavala.

Kao u filmu „Hajka“. Krug se zatvarao.

Kad je došla do moje grupe, osetila je, sudim po pobedonosnom bljesku očiju koji sam ugledao, da je na tragu uljeza. Onda je tražila da pevamo pojedinačno. Trudio sam se da pevam što bolje.

Ona je rekla čim sam zapevao solo: „Ti, napolje iz hora!“ Druga deca već su se kikotala. Silazio sam s trećeg reda horskih basamaka, promašio sam drugi stepenik i koliko sam dug i širok skljokao se na podijum. Kihot je prerastao u urnebesni smeh.

To je prvi osećaj stida pred javnošću koga se sećam.

Da je tada bilo mobilnih telefona i Jutjuba mogućno je da bih osvanuo u nekom video zapisu, kao što se dogodilo onoj nesretnoj devojci iz Niša koja nije umela da citira Zorana Đinđića pa se posle još okliznula i ljosnula koliko je duga pred zvanicama na otvaranju izložbe upriličene povodom godišnjice smrti premijera.

Snimak je videlo 700.000 ljudi i mogu da zamislim kako se to devojče oseća. Sve to zbilja je bilo smešno, a sada, posle odluke o raspuštanju odbora Demokratske stranke u niškoj opštini Palilula, postaje tragikomično.

Gradski odbor Demokratske stranke u Nišu doneo je, naime, odluku da raspusti opštinski odbor DS Palilula zbog propusta napravljenih na izložbi fotografija „Lik i delo dr Zorana Đinđića“ organizovanoj 12. marta u Nišu.

– Propusti organizatora su, bez sumnje, naneli političku štetu ne samo DS u Nišu već stranci uopšte i stoga je Glavni odbor DS doneo odluku o raspuštanju opštinskog obora koji je bio koorganizator izložbe. Gradski odbor, između ostalog, doneo je ovakvu odluku jer smatra da je Klub demokratske omladine Palilula Niš, koji je ranije raspušten, ne može i ne treba da jedini snosi odgovornost za propuste sa izložbe, saopštio je GO DS u Nišu koji je uputio i izvinjenje porodici ubijenog premijera Srbije i predsednika DS Zorana Đinđića zbog propusta na izložbi.

Ako mene pitate, rekao bih da je ova odluka nanela veću političku štetu „ne samo DS u Nišu već stranci uopšte“ nego što je bilo štete od javnog nastupa devojke koju je obuzela trema, što je, uz pomoć štikala od jedno 12 santimetara, i dovelo do njenog pada.

Ako je Glavni odbor procenio da je to „politička šteta“, ja bih se upitao kakva je to stranka koja ne priznaje ljudske slabosti, loš dan…

Odnosno, da li oni sebe doživljavaju, od baze do vrha, kao ligu supermena koji tečno recituju, vladaju scenom, sipaju citate iz rukava, opčinjavaju publiku, mame samo aplauze što zbog talenta, što zbog uvežbanosti.

Da li je toj stranci, oličenoj ovaj put u niškom DS-u, bliska ljudska slabost i da li dozvoljava sasvim bezbolne greške ili insistira na „horskom pevanju“ kao dokazu stranačke superiornosti i monolitnosti. Da li je to stranka nadljudi u kojoj ni deca ne mogu da se zbune i padnu a da se to ne tumači kao – politička šteta.

Posebno je žalosno izvinjenje Đinđićevoj porodici. Ko to, makar u podsvesti, traga za ličnošću oko koje se može napraviti kult. Posebno u danima oko 12. marta.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.