Košutnjak, Avala film i šta kaže plan 1Foto: Medija centar

I odbrane od nje.

Za ovaj tekst sam Miša Brkić nije bitan.

Nije bitan ni investitor koji u tekstu „‘Čuvari šume’ u Košutnjaku i njihov okamenjeni socijalizam“ Miše Brkića postaje nekakva centralna figura čija ličnost bi javnost trebalo da zanima.

Investitor žrtva, koju ta zločesta i puna predumišljaja javnost maltretira, zauzima dobar deo pomenutog teksta Miše Brkića, ali nije zaista bitan niti za ovaj odgovor, a niti za budućnost Beograda.

Tekst Miše Brkića vredan je osvrta utoliko što je još jedno davanje medijskog prostora netačnim informacijama, zamenjenim tezama, i naposletku, maskiranja u lični stav nečega što bi se pre moglo nazvati obmana javnosti.

I otuda ovaj odgovor, jer u slučaju planirane gradnje na mestu Avala filma javnost iz dana u dan biva zasipana oprečnim tvrdnjama, izjavama bez pokrića, poluistinama i neistinama.

Time građani bivaju, ciljano ili ne, gurani u mrak i skepsu, pa svoje stavove i delovanja ne zasnivaju na argumentima i kritičkom mišljenju.

Mogli bismo ovim putem da stignemo sve do temelja teorija zavera i gubitka vere u nauku, ali zaustavimo se ovde sada, jer je u ovom konkretnom slučaju stvar sasvim jasna.

Do ponedeljka, 13. jula, bio je izložen Elaborat za rani javni uvid povodom izrade plana detaljne regulacije za kompleks „Avala filma“ GO Čukarica.

Naručilac ovog elaborata je investitor, ali njega izrađuje gradska kuća, javna uprava.

Tu smo već na terenu gde javnost ne bi trebalo uopšte da zanima investitor – proces izrade planova može da funkcioniše tako što, sasvim legitimno, investitor izrazi svoje želje i naruči, odnosno finansira plan za područje koje ga zanima.

Njega izrađuje gradska uprava kako bi u tom procesu planiranja tj. razvoja grada zakonski i planski okvir bio primenjen, sagledani interesi različitih zainteresovanih strana, i proisteklo plansko rešenje koje štiti javni interes.

I da osigurava da se ne poremeti šira i dugoročna slika razvoja grada (koja bi trebalo da je proizvod kompleksnih i dugotrajnih procesa, analiza i promišljanja, a ne nešto što se ad hoc dešava – razvoj grada u tom maniru najbolje nam ilustruje bespravna tj. kvazilegalna gradnja koja je svuda oko nas i preti da nam se obruši na glave), te investitorove želje i legitimne interese uklapa u tako sklopljene kockice promišljenog razvoja.

Rezultat je, ili bi trebalo da bude, dokument koji daje okvire u kojima investor može da realizuje svoje želje i interese, na taj način da one ne remete balans razvoja grada, već da mu doprinose.

Nažalost, to ovde nije slučaj.

I ta tvrdnja proizvod je analize pomenutog elaborata – opsežne, multidisciplinarne, stručne, utemeljene i znanjem potkovane.

Možemo reći da je izraz ličnog stava, ali onog koji nastaje na činjenicama koje su javnosti predočene – u obliku urbanističkog plana.

To nije izjava za novine, „tvrdnja investitora“ koja može i ne mora da se obistini, i baš zbog toga i ne treba da nas zanima.

Svedoci smo toga da je davanje izjava za medije, tvrdnji i obećanja, rabota koje svako može olako da se lati.

I baš zbog toga mene, kao javnost i kao stručnjaka, ne zanimaju tvrdnje investitora, Miše Brkića, gradskog urbaniste, ili bilo koga drugoga.

Zanima me ono što piše u urbanističkom planu.

A šta tamo piše?

Pomenuti elaborat otkriva niz propusta i nelogičnosti, manjkavosti procedura – primera radi, u dokumentaciji nedostaje Saglasnost Ministarstva kulture koja je neophodna za prenamenu zemljišta kako bi bilo omogućeno planiranje multifunkcionalnog gradskog centra koji se tim istim planom planira.

Ili, u opštim ciljevima plan se poziva na Strategiju razvoja kulture  Srbije 2017-2027. koja nikada nije ni usvojena, te se plan temelji na nepostojećem dokumentu.

Da nije puka greška, govori i to što Strategija razvoja kulture koja jeste usvojena (2020-2029) nema cilja koji bi se odnosili na „stvaranje mogućnosti za razvoj filmske industrije u gradu Beogradu i RS“, kako nam tvrdi prioritetni cilj izrade pomenutog plana.

Pa i „puka formalnost“ da plan potpisuju „odgovorne arhitekte“ kojima su u trenutku izrade plana licence neaktivne, a sa njima je neaktivna i njihova odgovornost, je snažna ilustracija manira u kom se izradi ovog plana pristupa.

A to je, i ovo je sada lični stav – nastalo na osnovu analize činjenica, da ovaj planski dokument nema za cilj razvoj Beograda, bilo to kroz ulaganje u filmsku industriju, očuvanje kulturne baštine, „rekonstrukciju“ šuma ili šta god smo mogli da čujemo ovih dana, već da služi omogućavanju implementacije nečijih partikularnih interesa, koji su suma sumarum, na štetu grada.

Ali, nemojmo se svesti na puke proceduralnosti.

One nam služe da se osigura primena sporazuma, vrednosti, povelja i puteva koje smo na nekom širom nivou ipak ustvrdili kao vodilje.

Ali, i procedure su varljive.

Videli smo, kod Beograda na vodi, lex specialis se očas posla primeni kada zakon ne da, a i sada već čuvene „izmene i dopune“ urbanističkih planova se izvlače iz rukava svaki put kada ustreba kamen temeljac „investicija“ i „razvoja“ (ako se očas posla prekraja, kako se onda planira?).

Ipak, analizom pomenutog elaborata videli smo da nepoštovanje procedura posledično donosi i sadržaj koji nije u skladu s javnim interesom i usvojenim razvojem grada.

Tako nam pomenuti elaborat donosi skoro 420.000 m2 novog stambenog prostora i 150.000 m2 komercijalnog prostora.

Šume i javne zelene površine sa postojećih 34,7 hektara svode se na deset puta manju površinu od 3,4 hektara.

Na uskoro bivšem prostoru zelenila i kulture stvoriće se  prostor od 9,6 hektara za komercijalne sadržaje, kojih sada na lokaciji uopšte nema, na šta dolazi još 7,9 hektara mešovitih gradskih centara.

Površine za objekte i komplekse javnih službi (dom zdravlja, vrtić, vatrogasna služba i kulturni sadržaj) smanjuju se skoro za trećinu, za čitavih 9,7 hektara.

Planirani porast broja stanovnika predviđa deset puta veću gustinu stanovanja, zbog čega će biti žrtvovano 26,8 hektara šuma i 7,9 hektara zelenih površina na jednoj od najvrednijih lokacija Beograda, neprocenjive vrednosti upravo u svom doprinosu prirodnim dobrima.

Početkom jula okupila se radnja grupa stručnjaka i uradila detaljnu analizu pomenutog elaborata.

Tom prilikom izdato je saopštenje, gde su rezultati analize predočeni javnosti.

Dalje, javno su objavljene i stručne primedbe na pomenuti elaborat, koje služe svim zainteresovanima da se upoznaju s činjenicama, argumentima, i da onda dalje donose svoje sudove, istražuju, dopunjavaju ili osporavaju.

Oni su dostupni na sajtu www.interaktivniurbaniizam.com i pozivam na čitanje.

Da zaključim: poštovani g. Brkiću, mene ne zanima šta investitor tvrdi.

Volela bih da me ne zanima ni ko je, ni šta je, ni kako posluje, ni koje su mu želje i ciljevi – volela bih da mogu da imam toliko poverenja u institucije ovog grada i zemlje da znam da one vode računa o tome, i da će one da naprave okvir koji će ovom, ili bilo kom drugom investitoru, omogućiti da ulaže u moj grad tako da se on od tog ulaganja razvija.

Apsolutno sam za to da investitor od toga ima koristi, jer to je neophodno da bi do razvoja moglo da dođe.

A kako bi neophodni razvoj bio na duge staze, a ne kratkoročna dobit koja će iscrpeti resurse i preći na drugu i u tom trenutku zanimljiviju lokaciju, snažno nam trebaju jake institucije.

Stižemo do kompleksnijeg problema za koji nema više prostora u ovom tekstu: zašto su nam institucije slabe i kako ih ojačati.

Pocrtajmo samo jedno: za jačanje institucija potrebni su nam informisani građani.

Poštovani g. Brkiću, Vi tome ne doprinosite.

Zato bih zamolila sve građane da se informišu tamo gde ima argumenata, a najbolje tamo gde ima znanja da argumente sami stvaramo.

Na temu Košutnjaka i Avala filma možemo da pođemo od jedinog dokumenta koji je javnosti predočen a crno na belo iznosi namere za  buduću gradnju na tom području: urbanistički plan.

Bilo bi dobro da institucije i nadležni savesno obavljaju svoju dužnost da informišu javnost, pa da javnost ne mora da čita i razume urbanističke planove i njihove analize, ne mora da se okuplja na ulicama, da piše peticije i primedbe, i ne mora, kao sa početka ovog teksta, da se brani od izgradnje u Beogradu.

Autorka je arhitektica, istraživačica arhitekture i urbanizma

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.