Lana Bastašić me brutalno izvređala 1Foto: Medija centar

Još uvek ne mogu da razumem otkud on da se meša u raspravu između mene, direktora Muzeja žrtava genocida, i Dušana Bastašića, predsednika NVO Jadovno 1941. iz Banjaluke.

Manigoda se, naime, javio u Danasu 6. novembra 2019. godine tekstom „Tražimo javno izvinjenje zbog seksizma i mizoginije“ a da nije razjasnio otkud mu povod za tako nešto ali je zato odmah, na početku, naglasio svoje „znanje“ iz psihijatrije: „Naime, direktor pomenutog muzeja je, voleo bih da verujem, u stanju izmenjene svesti započeo lični obračun sa svojim oponentom iz Banjaluke.“

Teško mi je da pomislim da Manigoda nešto zna iz te medicinske struke. Pre će biti da je poželeo svoju osobinu da tu kvalifikaciju („u stanju izmenjene svesti“) odagna od sebe i pripiše nekom drugom.

Ovo temeljim na njegovom priznanju da nije pročitao moj tekst pa i nije mogao razumno da sudi o njemu. Kada tekst bude pažljivo pročitao i shvati da njega niko i nigde ne pominje, onda bi trebalo da bude „pri stanju normalne svesti“.

Biće da je nešto drugo u pitanju!

Drugo, pravi se nevešt i neobavešten kada kaže „sukob koji traje već duže vreme, što nije ništa neobično za rasprave na desno orijentisanoj političkoj lestvici društva“.

On je o tom mom neslaganju sa oponentom iz Banjaluke navodno saznao tek „iz ove prepiske“, što sam demantuje na kraju svog teksta kada konstatuje da ovaj „sukob tinja već duže vremena temu ustaških zločina na teritoriji NDH…“ Znači, i te kako je obavešten i o toku ove rasprave.

Zatim on ovu našu dužu raspravu kvalifikuje kao nešto što je uobičajeno „na desno orijentisanoj političkoj lestvici društva“?!? Odakle mu ova neutemeljena kvalifikacija, kao da je vrstan sociolog, politikolog i analitičar. Ovako on ovim neodgovornim klasifikovanjem temu o žrtvama u Jasenovcu namerno gura u desno orijentisanu stranu društva kako bi je devalvirao verovatno u očima levičara, globalista, drugosrbijanaca, internacionalista…

Zatim ocenjuje da sam u svoje pisanje uveo „uobičajena kafanska prepucavanja“, što je potpuna neistina, jer toga nema nigde u mom tekstu, pa ni Manigodinih dokaza o tome.

Uz to, on na dva mesta, kao da je član ideoloških komisija Centralnog komiteta KPJ iz doba Broza pa ocenjuje da je „deo mog posta (pisma) pogrešan“: „u tom delu posta sve je bilo pogrešno“. I još decidno zaključuje: „Deo posta o kome govorim je toliko pogrešan da ne ostavlja mesta raspravi ili interpretaciji bilo koje vrste…“

Ovako kako radi Manigoda, treba podsetiti da su nekada neprikosnoveni komunistički ideolozi ocenjivali nečije tekstove a koje nisu čitali…

Manigoda menja teme i skreće od suštine. Ja nisam pominjao roman Lane Bastašić pa je svaka priča o tome suvišna. Citirao sam deo jedne pesme. Šta je tu sporno tim pre što se ona lako može pronaći i na internetu? Dao sam joj dobru reklamu, što je i ona sama potvrdila u reakcijama na Fejsbuku! Da li je možda trebalo da kažem ko je izdavač?

Da li treba da ponovim deo svog teksta da bi Manigoda shvatio da mu nije mesto u bilo kakvom javljanju a još manje moralisanju u stilu: „Radi se isključivo o gađenju na činjenicu da neko u svoje lične sukobe uveo osobu kojoj tu iz svih mogućih razloga nije mesto a u želji da uvredi i povredi svog protivnika.“

Kako nije čitao sporni tekst, moram da ga ponovim:

Istorijska nauka mora da se oslobodi ovog nepotističkog tutorstva i salonaško-foteljaškog mitotvorstva. Protivnik sam svakog diletantizma u istorijskom promišljanju o velikoj tragediji i stradanju srpskog naroda, a o štetnosti i površnosti, lažno dobronamernih entuzijasta, poput gospodina Dušana J. ili M. Bastašića iz Banje Luke sam pisao nekoliko puta. Pomenuti predsednik Udruženja građana „Jadovno ’41“ govori u ime potomaka žrtava i gromopucateljno sa visine objavljuje „Mi potomci žrtava tu ranu osećamo i danas“.

Ništa Dušan Bastašić ne oseća! On oseća samo krizu identiteta i ličnu frustraciju koju je poneo iz epohe bratstva-jedinstva živeći u Zagrebu i prilagođavajući svoj nacionalni identitet ležernom životu, a naročito posle saznanja o svom biološkom poreklu.

Trag da se porodična transgeneracijska trauma u Bastašićevom domu slabo cenila jesu i književno-pesnička ostvarenja njegove kćeri, deklarisane „bosanskohercegovačke“ književnice Lane Bastašić, a koja u svojim stihovima „Naivni triptih o Bosni i umiranju“ peva:

„… da mu popušim

nije bilo znakova

pored puta

da li smo stvarno mislile

da će ići okolo

dovijeka?

Tebe su tucali

ustaše

na nekom bračkom kamenu

i ti si bila dobra

mala sirena

crvenih usana

i bijelih obraza

kao kvadratići

uživala si

svršila si

Ali to nije bilo politički korektno

pa si se pretvarala

imale smo sve“…

Ovako blasfemična i suluda modernistička naklapanja neće ući u neku antologiju poezije o genocidu, ali će posvedočiti o neuspešnom roditeljskom odgoju Dušana Bastašića, koji, svedoci smo, pokušava preko interneta da vaspitava naciju, a u sopstvenoj kući ima kćer-pesnikinju koja poetizuje koitus sa dželatima rođene familije.

Lana Bastašić, takođe potomak „žrtava Pokolja“, kako to voli da ističe Dušan Bastašić, ukrašena je čudesnim tetovažama, prikladnim standardnom pokloniku „Noći veštica“, a poznata je i kao autorka lezbejskih pripovedaka.

Šta Manigodi ovde nije jasno? Možda bi trebalo još jednom da ponovim?

Nemam nameru da se pravdam što je u tekstu „Sektašenje lažnih moralnih veličina“ izvestan broj redova posvećen kćerki Dušana Bastašića i navedeno nekoliko njenih stihova, naročito onima koji taj tekst nisu pročitali.

Dušan Bastašić, diplomirani stomatolog, gotovo tri godine, na raznim internet portalima napadao je i dalje napada bez ikakvih argumenata mene i Muzej žrtava genocida, instituciju od posebnog nacionalnog značaja i pritom amaterski deli lekcije o tome šta je tačno i šta je istina o broju stradalih u Jadovnu i Jasenovcu.

Svestan sam da deca ne smeju da se okrivljuju za roditeljske grehe, ali i da za grehe dece treba ponekad okriviti roditelje koji su odgovorni za vaspitanje.

Stoga je moj navedeni tekst imao jednu jasnu poruku: Ne može neko da vodi srpsku mladost na Jadovno a da zaboravi svoju decu da povede, da vaspitava srpski narod tumačeći mu prošlost na način koji još više muti ionako nedovoljno istražene tragedije. Biće da je nešto drugo u pitanju!

Svojevremeno je Dušan Bastašić, 16. juna 2011. godine, u emisiji jagodinske televizije Palma plus (voditeljka Olivera Miletović) ispričao kako mu je bila odbojno kazivanje oca Milana o stradanju svog oca, strica i brata u nekom od logora od Gospića do Paga u leto 1941. godine odgovarajući mu da njega nešto drugo zanima jer oni (Bastašići), zaboga, žive u Zagrebu. Kakvo Jadovno, kakvi zaklani preci!!!

Kada je sticajem okolnosti 1991. godine morao da izbegne iz Zagreba i skrasi se u Banjoj Luci, znatno kasnije je nekoliko puta čak naglašavao svojim saradnicima da taj grad ne doživljava kao svoj grad. To je potvrdio i prof. dr Boris Begović 11. jula 2019. godine u intervjuu na Televiziji Valjevo.

I sad, posle svega, koga bi on, Bastašić, da vodi na Jadovno? Možda Manigodu?

Ako i dalje Manigoda (ili neko drugi) zamera pominjanje kćerke u ovom kontekstu, savetujem mu da još jednom pažljivo pročita tekst i dobro razmisli da li je to imalo smisla. Naravno, i da objasni otkud on u svemu ovome! Sem ako nije deo orkestriranih napada i kampanje protiv mene, koja se vodi u medijima!?

Lana Bastašić je pokazala da je Manigoda svoj tekst pisao potpuno nepotrebno, jer me ona još brutalnije izvređala od njega, optužujući me da sam čak i fašista!? Takvima ne odgovaram!

Manigoda još navodi: „U normalnom društvu ovo bi bio poslednji post pomenutog direktora ili u bilo kom smislu obraćanja javnosti sa te funkcije“…

Da li da očekujem da mi se zabrani pojavljivanje u javnosti i medijima u Srbiji na osnovu ovog predloga Manigode, naravno sve zbog pominjanja ćerke Dušana Bastašića na način koji se njemu ne dopada?

Povezani tekstovi