Foto: Medija centar

Svestan sam da se bivši zamenik bori za vidljivost u medijima i da je, kako se čini, u nedostatku sopstvenih dostignuća u oblasti zaštite ljudskih prava, primoran da konstruiše i izmišlja afere na račun sadašnjeg zaštitnika građana. Takođe sam svestan da su njegove izjave, kao i tekstovi novinarke Danasa, pokušaj urušavanja nezavisnosti institucije Zaštitnika građana, pre svega neosnovanim optužbama, što me je priznajem, iznenadilo, s obzirom na saradnju koju smo donedavno imali.

Sa Milošem Jankovićem radio sam godinu i po dana, do okončanja njegovog drugog mandata u Zaštitniku građana. Za to vreme, nije pokazivao bilo kakvu vrstu neslaganja sa mojim metodom rada, šta više, u više navrata me je pitao na koji način može, uprkos tome što je iskoristio sve zakonske mogućnosti, da produži svoj radni vek u Zaštitniku građana.

Ne ulazeći u razloge njegove „naknadne pameti“ u osporavanju mojih i isticanju njegovih posebnih referenci u oblasti zaštite ljudskih prava i sloboda počeću od radnih biografija i načina mog imenovanja na funkciju zaštitnika građana, koje Janković dovodi u pitanje.

Na mesto zaštitnika građana došao sam sa mesta predsednika Prekršajnog apelacionog suda, a Miloš Janković 2008. godine na mesto zamenika zaštitnika građana za prava lica lišenih sloboda sa mesta izvršnog direktora JKP „Beograd put“, na predlog prethodnog zaštitnika građana. Pored dugogodišnje prakse prekršajnog sudije, ponosan sam i na učešće u istraživanjima o porodično-partnerskom nasilju, trgovini ljudima, kao i drugim publikacijama u oblasti zaštite ljudskih prava.

Na sednici Skupštine Republike Srbije 20. jula 2017. godine izabran sam za zaštitnika građana Republike Srbije glasovima 142 poslanika. Miloš Janković je za period oba petogodišnja mandata (što je maksimalan broj mandata) izabran većinom poslanika, prvi put 2008. i drugi put 2013. godine. U izboru zaštitnika građana i njegovih zamenika odlučili su poslanici u Narodnoj skupštini, kao i u mom slučaju 2017. godine. Te godine smo se upoznali na sednici skupštinskog odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, na kojoj su se pored njega, v.f. zaštitnika građana, pojavili i drugi kandidati.

Nakon što sam izabran čestitao mi je i došao narednog danas na posao u zgradu Zaštitnika građana i nastavio da bude moj zamenik. To je trajalo godinu i po dana, do isteka i drugog mandata i za taj rad je dobio platu u skladu sa zakonom.

U tom periodu sarađivali smo bez ikakvih problema, nikada nije doveo u pitanje metodologiju mog izbora, a mogao je najtransparentnije to da učini već prilikom mog izbora u skupštinskom odboru koji je uživo prenošen. Mogao je to da učini i na sastancima sa zamenicima i zaposlenima u Zaštitniku građana koje redovno vodim, ali nije to učinio. Umesto toga, čestitao mi je više puta na imenovanju.

Pored Ustava i Zakona o zaštitniku građana o izboru zaštitnika građana govore i:

Venecijanska komisija – naglašava potrebu za širokim konsenzusom pri izboru ombudsmana i preporučuje da bude izabran kvalifikovanom većinom od 2/3 ili 3/5 glasova, ali priznaje da je nemoguće takvu vrstu konsenzusa ostvariti u svim okolnostima, zbog čega prihvata i druga rešenja, ako su ista uspostavljena zakonskim propisima. To je upravo slučaj sa Ustavom i Zakonom o Zaštitniku građana, gde je članom 4. propisano da Zaštitnika građana bira Narodna skupština većinom glasova svih narodnih poslanika.

Preporuke Parlamentarne skupštine – ističu da izbor ombudsmana mora biti transparentan. Javnost u izboru Zaštitnika građana u potpunosti je obezbeđena zakonom uspostavljenom procedurom u kojoj učestvuju odbor Narodne skupštine nadležan za ustavna pitanja, sve poslaničke grupe u skupštini, a bira ga, kao što je već navedeno, sama Narodna skupština koja je najviše predstavničko telo u Republici Srbiji.

Naš zakon nije predvideo javnu raspravu o izboru zaštitnika građana niti je reč o predlogu zakona kada je ona neophodna. Slična rešenja nalaze se u zakonima drugih zemalja.

U Pariskim principima stoji da bi izbor sastava državne institucije i imenovanje njenih članova trebalo urediti u skladu sa postupkom koji daje sve neophodne garancije za osiguranje pluralističke zastupljenosti društvenih snaga uključenih u promovisanje i zaštitu ljudskih prava.

Janković dalje tvrdi da nisam potpisao nijednu preporuku, dok je u vreme njegovog rukovođenja upućeno na hiljade njih. Tačan podatak je da je institucija Zaštitnika građana u toku 11 godina rada uputila nešto više od 5.000 preporuka. U toku 2018. godine je upućeno 601 preporuka što je više od godišnjeg proseka.

Odredbama Zakona o zaštitniku građana, Odluke o obrazovanju Stručne službe Zaštitnika građana i akta o sistematizaciji, Zaštitnik građana može državnim službenicima koje on ovlasti da prenese ovlašćenje da rukovode postupcima kontrole zakonitosti i pravilnosti rada organa uprave kao i da potpisuju akta proisteklih iz tih postupaka (preporuke, mišljenja, inicijative itd.). Pri tom se podrazumeva da je zaštitnik građana odgovoran za stručan rad ovlašćenih državnih službenika, odnosno, da je odgovoran za sve radnje koje institucija preduzima, bez obzira da lično potpisuje akt ili ne.

Miloš Janković je ostao dužan javnosti informaciju, koju nije obelodanio, da je predmet Savamala arhivirao dan nakon stupanja na dužnost v.f. zaštitnika građana u februaru 2017. godine, četiri meseca pre dolaska Zorana Pašalića na čelo institucije. Nakon arhiviranja predmeta, nastavio je u cilju lične promocije, da koristi nalaze iz izveštaja o događajima iz Savamale, bez objašnjenja u kom statusu se nalazi predmet.

Miloš Janković je za vreme svog desetogodišnjeg rada u Zaštitniku građana, mogao da inicira izmenu zakona, i to ne samo kada je proces izbora čelnika institucije u pitanju. Mogao je na primer da inicira zaštitniku građana, kao jedan od zamenika, a potom da predloži i kao v.f. zaštitnika građana, da se po istom kriterijumu, po kome su određene plate rukovodilaca, što je i sam bio, utvrde i plate zaposlenih u instituciji, te da ne postoji toliki raskorak u platama rukovodilaca i zaposlenih.

Mogao je da inicira izmene i dopune Zakona o Zaštitniku građana kojim bi se preciznije definisalo postupanje Zaštitnika građana, između ostalog i proširenje nadležnosti u onim oblastima u kojima ima najviše pritužbi građana, obezbedila finansijska nezavisnost institucije, osnažili kadrovski i smeštajni kapaciteti.

Ništa od toga nije učinio, ali je odabrao da sada kada više ne radi u instituciji Zaštitnika građana, posebno kada ne snosi odgovornost za svoj rad, objasni šta bi sve menjao u njenom radu. Imao je 10 godina da to učini i nije to učinio.

Povezani tekstovi