„To bi valjda, u prevodu, trebalo da znači da on želi da prekine našu polemiku. Biće to, naravno, velika šteta, jer ova razmena mišljenja ostaće upamćena po učenim argumentima i međusobnom uvažavanju. Zasluge za takav ton, naravno, pripadaju onome ko je polemiku pokrenuo. Basarini beli gospodari, naime, toleranciju smatraju evropskom vrednošću i sigurnim znakom visoke kulture. Dobro je to što smo izbegli psovke, uvrede i rasizam. Plavooki posmatrači bi mogli da pomisle da smo desni populisti.

I dok napuštam Basarinu Farmu, u čekaonici već vidim sledećeg, najavljenog farmera – Vuka Stefanovića Karadžića. On, eto, sedi i snuždeno čeka da ga Svetislav Basara prozove. Vuk je, inače, mrtav već nekih vek i po, ali to mu neće pomoći da izbegne oštro, junačko i istinoljubivo Basarino pero. Ne bih mu bio u koži…

Napuštam Basarinu Farmu obogaćen vrednim saznanjima. Sve je počelo tako što se ovaj neumorni megdandžija obrušio na mene, pošto je na internetu pročitao jedan pasus iz članka štampanog u Politici. Akribični Basara, međutim, ni taj pasus nije uspeo da valjano dočita. Pogrešno citirajući, uzgred je pokazao da ne zna za razliku između „istoriografije i „istorije“. Citati, inače, nisu Basarina jača strana. Na drugom mestu (kolumna od 7. aprila) kaže da sam napisao da „zauvek odlazim iz kafane“. A kod mene skromno stoji: „Napuštam lokal“.

Utvrdili smo, potom, da Basara nije čitao ni Ilariona Ruvarca ni Pantu Srećkovića, pisce na koje se u svom prvom prepadu toliko poziva. Štaviše, on ne zna da vodeći srpski intelektualci s kraja 19. i početka 20. veka ne samo da nisu „svesno odbacili“ i „prekrili zaboravom“ Ruvarčeva tumačenja srpske istorije, nego da su, kao Ruvarčevi saborci i poštovaoci, srpsku istoriografiju i nacionalni program uobličavali u duhu njegovih ideja (Stojan Novaković, LJubomir Kovačević, LJubomir Jovanović, Svetislav Simić i mnogi drugi).

Ne znati nije greh i ponešto se da popraviti, makar i uz mlako pivo, ispred zadružne prodavnice. Ali, odakle velikom srpskom piscu ta potreba da, umesto da radi na sebi i udvostruči napore u savladavanju gradiva, napadne i izvređa one koji bi u tome mogli da mu pomognu? I da im čak drži kafanska predavanja, začinjena psovkama?

Basara, jednostavno, lupeta o stvarima koje ne poznaje. Tako nam on (10. aprila) poverava da je, čitajući knjigu Miodraga Popovića Vidovdan i Časni krst, saznao da Vidovdan „ne samo da u vreme kosovskog boja nije postojao kao pojam – petnaestog juna 1389. „obeležavao“ se prorok Amos – nego da je nakon što je izmaštan i pušten u opticaj, u kalendar SPC upisan kao praznik tek 1892, što me je još tih davnih dana navelo da zaključim da je i takozvana „vidovdanska etika“ lažovska, da je, posledično, i srpska vidovdanska istoriografija lažovska i mitomanska i da se možda u tome krije ključ misterije zašto su Srbi toliko podložni političkoj idolatriji, mitomaniji i lagarijama“. Pre nego što je pročitao ovu knjigu, Basara je, kako sam kaže, srpsku istoriografiju „uzimao zdravo za gotovo“.

Čovek ne zna čemu više da se čudi. Nisam znao da iko „uzima zdravo za gotovo“ ono što pročita, pa makar to bila i srpska istoriografija. Ipak, samopouzdanje s kojim Basara demonstrira svoje enciklopedijsko neznanje čoveka sasvim razoružava. Knjiga Miodraga Popovića, objavljena 1978, do danas je uveliko prevaziđena. Jedna od Popovićevih „sitnih omaški“ jeste i ta što nije znao da već u srednjem veku kod Srba postoji kult svetog Vida, sveca koji se slavio 15. juna. To se vidi čak i u najpoznatijem srpskom srednjovekovnom rukopisu, Miroslavljevom jevanđelju. Niz srpskih prologa i mineja iz 14. veka, pod 15. junom donose žitija i službe posvećene svetom Vidu. Sačuvane su i freske koje prikazuju ovog sveca, od kojih je svakako najpoznatija ona koja se nalazi iznad groba arhiepiskopa Danila II u Bogorodici Odigitriji, u Pećkoj patrijaršiji, nastala oko 1335. Basara nam, dakle, više od 40 godina posle pojave Popovićeve knjige, ekstatično drži lekcije o njenim vrhunskim dostignućima, pri čemu iz nje izvlači dalekosežne političke i kulturološke zaključke.

Zašto bi vidovdanska etika iz prve polovine 20. veka, kao savremena forma jednog drevnog predanja, vidljiva u delima Milana Rakića, Isidore Sekulić, Miloša Đurića i drugih pisaca, a potom ugrađena u osnove zvanične kulture Kraljevine Srbije i Kraljevine Jugoslavije, morala da bude „lažovska i mitomanska“? Zato što stari antikomunista Basara samo nastavlja Popovićevo političko razračunavanje, iz 1978. godine, sa „vidovdanskim kultom“, „nastalim pod pritiskom političko-ekonomskih imperativa srpskog građanstva, prodiranja na jug i osvajanja Kosova“. Taj kult, koji je činio „atomsko jezgro srpskog, pa čak i jugoslovenskog (unitarističkog) nacionalizma“, po Popoviću je, naravno, podrazumevao i spremnost na „klanje“.

Prisetimo se i Basarinog antologijskog osvrta na godinu 1914, kojoj je prethodila „decenijska agresivnost Srbije prema Austrougarskoj“? Ili njegovog tumačenja NATO agresije, pljačke, ubijanja i proterivanja sa Kosova preko 200.000 Srba i Roma, koje „istoričar ne bi smeo da istrže iz istorijskog konteksta i da ga predstavlja kao nešto ‘ničim izazvano'“? Tako je, čak i nacistički i ustaški genocid nad Jevrejima, Srbima i Romima imao je svoj istorijski kontekst. I istrebljenje američkih Indijanaca bilo je, svakako, „nečim izazvano“. Basarina interpretacija odgovornosti Srba i Slobodana Miloševića za razbijanje Jugoslavije i Srbije svojom pojednostavljenošću i nelogičnošću postidela bi i tužioce Haškog tribunala.

Ako vas zanima kakva bi bila slika istorije Srba da je Austrougarska dobila rat, pročitajte Basarinu kolumnu od 7. aprila, posvećenu „nacifikovanom“ Beogradskom univerzitetu, „Ćosiću i njegovoj posluzi“ i sličnim temama. Kao da ste, ispred terazijske Kasine, 1917. godine, otvorili latinične „Beogradske novine“, organ austrougarskih okupacionih vlasti (1916-1918). I ovaj list je, sve u nameri da prevaspita i izleči Srbe od opake boljke srpskog nacionalizma, sistematski blatio Beogradski univerzitet i Srpsku kraljevsku akademiju, proglašavajući ih glavnim izvorima zaraze. Uz to, starao se da se temeljno obračuna sa ličnostima i idejama srpskih nacionalističkih intelektualaca; naročito često udarao je po tada već pokojnom Jovanu Skerliću i po Jovanu Cvijiću.

Zaista, šta će poraženim i kolonizovanim plebejcima i nacijama knjige i škole? Neka za svoje najveće književnike proglase neškolovane neznalice. Koje će, u slobodno vreme, sa sikofantskom marljivošću, među sugrađanima pronalaziti i denuncirati one koji budu zaraženi endemičnom boljkom nacionalizma.

Cela polemika koju Basara sada stavlja „ad acta“ ticala se, kako se vidi, politike i nije imala mnogo dodirnih tačaka sa istorijom. Sa njim se ne može raspravljati o istoriji, jer on je ne poznaje. NJegova slika prošlosti je mitomanska i okamenjena, namenjena isključivo legitimisanju rasističke i antisrpske politike njegovih belih gospodara. Ni moral ne može da bude naša tema. Sam Basara se uostalom, u svojim tekstovima, često i iskreno žali na nevolje koje mu zadaje nedostatak karaktera.

Ima li potrebe da se osvrćemo na Basarine psovke, uvrede, kidisanje na studente, uplitanje u fakultetske intrige? Sve su to, ipak, svedočanstva o njemu, o listu koji to objavljuje i o vremenu u kome živimo.

Basara je, naime, pravi junak našeg doba. Veliki Brat traži i plaća javno razmetanje primitivizmom i agresivnošću. Deca već, iz zabave, telefonima snimaju vršnjačko nasilje i postavljaju ga na internet. Basarini beli gospodari više ne moraju da pod kapuljačama, svojeručno, uz plamen zapaljenih krstova, vešaju odmetnike pogrešne boje kože. Linčovanje Sadama Huseina i Muamera el Gadafija izvršeno je pod svetlošću reflektora, u direktnom prenosu, na svim velikim svetskim televizijama. Direktni prenosi NATO razaranja celih država, patnji civila i uništavanja celih ljudskih populacija više se ne razlikuju od rijaliti programa. I što je najvažnije, Basarini beli, plavokosi gospodari sve to više ne moraju da rade svojeručno. Imaju oni ljude za to.

Autor je istoričar

Cela polemika koju Basara sada stavlja „ad acta“ ticala se, kako se vidi, politike i nije imala mnogo dodirnih tačaka sa istorijom. Sa njim se ne može raspravljati o istoriji, jer on je ne poznaje. NJegova slika prošlosti je mitomanska i okamenjena, namenjena isključivo legitimisanju rasističke i antisrpske politike njegovih belih gospodara.