Foto: Freeimages/cierpki

Direktor troje saradnika Instituta za filozofiju i društvenu teoriju (u daljem tekstu: IFDT) već je na ovim stranicama (23.4. 2019), izvršio povredu ustavnog člana 21. o zabrani diskriminacije (po osnovu političkog uverenja, a u ovom tekstu i zbog obavljanja delatnosti).

Sada se to ponavlja u delu upravljanja fakultetima i institutima. „Imenovanja članova upravnih tela članica Univerziteta, koja su jasno partijski opredeljena govore u prilog ukidanju i takve autonomije. Postavljanje bivšeg člana predsedništva vladajuće stranke i direktora Akademije za nacionalnu bezbednost, institucije u srcu režima, u upravni odbor Instituta za filozofiju i društvenu teoriju svedoče u prilog tome“. Dakle, „ukida se“ autonomija instituta. Zašto? Zato što je politički drugačije opredeljen i to „bivši“ (Zoran Avramović) i zato što je Dragan Simeunović direktor Akademije za nacionalu bezbednost („u srcu režima“).

Drugim rečima, da bi neko bio član UO IFDT treba da bude politički istomišljenik troje autora ili da bude nepolitičan a uz to i da obavlja javnu funkciju samo u „podobnim“ institucijama. (Da li su sve institucije koje se finansiraju iz budžeta režimske?) Treba verovati da će se saradnici IFDT izboriti za takvo društvo -pluralističko, demokratsko, tolerantno, društvo u kome se poštuju razlike – ali samo po ključu koji oni drže u rukama.

Nešto o autonomiji univerziteta. Velika je konfuzija u ovom tekstu. Niti su neke činjenice tačne, neke sintagme gube značenje („građenje kritičkog društva“; „kada se apsolutno ukine autonomija“), a neke tvrdnje su neodržive.

Na prvom mestu, autonomija srpskog univerziteta bila je formalna u razdoblju poratnog komunizma. Upravljali su kadrovi SKJ a kurikulum na fakultetima društvenih nauka bio je u znaku marksizma. Najobuhvatnije na FPN.

Autori se na začudan način suprotstavljaju konceptu povezivanja obrazovanja i privrede. Po njihovom mnjenju, obrazovanje treba da se povezuje sa društvom kao da privreda nije podsistem društva. Ne postoji moderna država u kojoj autonomija univerziteta znači odvojenost od privrede. A gde odlaze brojni diplomirani studenti nego u privredne delatnosti. To je očigledno i za zdrav razum.

Kako se razumeva pojam autonomije univerziteta? Autori teksta ne razlikuju upravljanje od autonomije naučnog i nastavnog rada. Osnivači – državni ili privatni – obezbeđuju sredstva za rad visokog obrazovanja, instituta, i oni po prirodi stvari moraju da kontrolišu način upotrebe finansija, a država vrše kontrolu zakonitosti rada. Nema primera u svetu da se novac traži od osnivača a da se ne pita za način trošenja i očekivanja od uloženog novca. Autori članka o kome je reč, hteli bi da osnivač, država finansira visoko obrazovanje i nauku a da ne kontroliše trošenje i zakonitost rada. To nema nigde.

Konačno kakve veze ima političko delovanje nekih nastavnika na univerzitetu sa autonomijom univerziteta? Oni se nalaze u političkom polju kritike, dakle kritikuju (pri tom neki predlažu oružane akcije), ali istovremeno bivaju kritikovani njihovi stavovi i zahtevi. Nije valjda da autori teksta misle da univerzitetski nastavnici imaju monopol na političku kritiku, da su pošteđeni drugačijeg, osporavajućeg pogleda na stvari. Odakle izvire zaključak da je „danas u Srbiji autonomija ozbiljno ugrožena“. Odakle? Pa mora biti iz ideološko-političkog interesa ili iz uobrazilje i mašte.

Povezani tekstovi