Foto: Medija centar

Ja sam tekst naslovio sa „Mlad i zelen u nauci, a već bi da deli lekcije“, a objavljen je pod naslovom „Neistine o Milanu Nediću“. Kao što se vidi, razlike su drastične! Moj naslov je dokazana tvrdnja a urednički je sugestivan i ne odgovara sadržaju teksta!

Novinar Roknić u svom odgovoru „Odbrana zločina i zločinaca“, u maniru boljševičkog komesara, hteo bi da presuđuje o istorijskim činjenicama i pri tom podmeće nudeći sasvim suprotnu temu. Reakcija novinara Roknića ima sugestivan naboj koji nema ama baš nikakve osnove u mom autorskom tekstu. Moj tekst nije politički obojen niti navijački kao što je Roknićeva reakcija. Da je on sklon prljavim sugestijama vidi se po njegovom shvatanju mog porodičnog prezimena. A da je posledica niskog stepena obrazovanja potvrđuje prvi deo rečenice: „Uostalom, potpuno razumem žal gospodina Mišine (prezime otkriva karakter, rekao bi Vuk Stefanović Karadžić)…“ Da pojasnim: osnova prezimena Mišina ne dolazi od reči miš kao što to smatra novinar, već od imenice „mišina“ iz ikavskog dijalekta, koji u ijekavskoj varijanti glasi „mješina“ a u ekavskoj „mešina“. Po novinarevoj logici, i prezime velikog vojskovođe Živojina Mišića bi imalo izvorište u reči miš!

Da pomenuta insinuacija nije jedina potvrđuje i poslednja rečenica: „Takođe, gospodin Mišina bi trebalo i dobro da razmisli šta predstavlja institucija na čijem čelu se nalazi.“ Mogao bih da mu odgovorim: mlad i zelen a već bi da deli lekcije! Uostalom, mogao bih da ga pitam da li je pogledao zvaničnu prezentaciju Muzeja žrtava genocida a naročito moju bibliografiju radova, ali to ne želim.

Da se vratimo sadržaju mog autorskog teksta i reakcije novinara Aleksandra Roknića koji je razgovarao sa mlađanim istoričarem Radosavom Tucovićem.

Na jednom od ročišta u sudskom postupku koji su pokrenuli naslednici generala Milana Nedića, ugledni istoričar Milan Ristović, profesor savremene istorije na beogradskom Filozofskom fakultetu rekao je da, bez obzira na sudske presude, sud istorije se neće menjati. Sud istorije, međutim, može da se menja novim tumačenjima zasnovanim na novim dokumentima, koji su iz raznih razloga bili skrivani. Da je tako potvrđuje i mlađani istoričar Tucović koji je koristio arhivsku građu u Arhivu Srbije, dopremljenu iz tajnih arhiva Bezbednosno-informativne agencije (naslednice Službe državne bezbednosti).

Jugoslovenska istoriografija je, usled ideoloških okolnosti, govorila o generalu Nediću kao o izdajniku, saradniku okupatora i slično. Srpska poratna emigracija bila je suprotnog mišljenja. Primera radi, knjigu emigranta Borivoja M. Karapandžića Građanski rat u Srbiji 1941-1945. godine (Klivelend 1958) koristili su i jugoslovenski istoričari Milan Borković (Kolaboracija u Srbiji , 1-2, Beograd 1979) i Branko Petranović (Srbija u Drugom svetskom ratu 1939-1945, Beograd 1992), ponekada je osporavali ali i prihvatali pojedine tvrdnje iz nje. Obe strane su bile na stanovištu o kolaboraciji, samo su tumačenja uzroka i forme saradnje bila različita. Korisno je ovde naglasiti da ni Borković ni Petranović ne koriste termin „zločinac“! Obojica pominju zbrinjavanje više stotina hiljada prognanih i izbeglih Srba (i više hiljada Slovenaca) iz raznih krajeva rasturene Kraljevine Jugoslavije, plaćanje ogromnih kontribucija, Nedićevo zalaganje za ratne zarobljenike, Nedićevo traženje od nemačkih okupatorskih vlasti prisajedinjenja Istočne Bosne zbog nečuvenih zločina nad srpskim stanovništvom koje čine pripadnici hrvatskih oružanih formacija, Nedićevo odbijanje slanja vojnika na Istočni front… Obojica pominju bespogovornu poslušnost okupatorskim vlastima, učešće pripadnika žandarmerije u streljanju Srba… Karapandžić sve to proširuje i određene stvari brani i opravdava, kao što je, primera radi, Zavod za prevaspitanje u Smederevskoj Palanci. Uostalom, ko hoće da zna više, neka pročita barem pomenute knjige.

Milan Nedić je saslušavan od pripadnika komunističkih vlasti ali mu nije napisana optužnica niti mu je suđeno. Sa pravnog stanovišta on ne zaslužuje kvalifikacije tipa „zločinac“, koji rado koristi novinar Roknić. Stradao je pod još uvek nerazjašnjenim okolnostima: po jednoj verziji svojevoljno je skočio kroz prozor zgrade, po drugoj je bačen! Integralnu verziju dostupnih saslušanja objavio je Muzej žrtava genocida smatrajući da je objavljivanje arhivske građe koristan posao za razumevanje određenih nejasnoća iz prošlosti. Objavljivanje građe nije dokaz o pristrasnosti priređivača već doprinos istoriografiji.

U svom osvrtu na razgovor novinara Aleksandra Roknića sa mlađanim istoričarem Radosavom Tucovićem pomenuo sam potrebu o sagledavanju međunarodnog ratnog prava u naučnoistraživačkom poslu, pogotovu kad je reč o Vojnookupacionoj teritoriji Srbija. To je elemenat koji se mora imati u vidu jer on doprinosi sasvim novom pogledu u istoriografiji, pogotovu kad je reč o istorijskom kontekstu. Umesto da podrži tu potrebu, novinar Roknić u odgovoru, bogatom insinuacijama, podmetanjima i greškama, pokazuje svoju ostrašćenu ideologiju koja je svojstvena autošovinistima. A oni, kao što se vidi upravo u ovom slučaju, namerno previđaju uzroke i realizaciju velikih tragedija, naglašavaju one krivce sa manjim stepenom odgovornosti.

Roknićevo neznanje i ostrašćenost me uveravaju da nismo u istoj ravni kad je reč o prošlosti: ja sam školovani profesionalac a on površan i poluobrazovan (ne samo kad je reč o istoriji). A ja za raspravu sa nekim koji je ispod mog nivoa nemam vremena ni strpljenja. Osim u ovakvoj formi!

Autor je profesor istorije i direktor Muzeja žrtava genocida iz Beograda