Foto: Stanislav Milojković

Upravo je vreme potvrdilo ono što smo i tada tvrdili – ta dva događaja povezana su, jer su isti ljudi stajali iza toga.

Normalno je da društvo nema vremena, a ni strpljenja da se bavi recidivima tog vremena. S druge strane, nije normalno da se prećuti i naznaka rehabilitovanja ubica premijera ili njihovih pomagača, branilaca, bliskih saradnika. Kada se osvrnemo, na našu veliku žalost, jedino LDP i Čedomir Jovanović nikada nisu prećutali pokušaje relativizacije onoga što se desilo, a što, godinama unazad, čini ista grupa ljudi.

Nikada nećemo odustati od insistiranja na istini utvrđenoj u sudskom postupku o ubistvu Zorana Đinđića.

Ovo nije svađa između Bože Prelevića i Čedomira Jovanovića, već rasprava o laži i istini. Čedomir Jovanović ne učestvuje u ovoj raspravi, jer ga ne interesuju ubice i njihovi branioci, a sve što je imao da kaže rekao je na suđenjima u više procesa. Predsednik LDP-a je, podsetimo, na sopstveni zahtev bio podvrgnut poligrafskom testiranju u junu 2004. godine, kada je ispitan o svim okolnostima vezanim za ubistvo Đinđića i ostale događaje za koje ga, s vremena na vreme, optužuju sami kriminalci i pojedini mediji. Čedomir Jovanović je tada, važno je reći, prošao poligrafsko ispitivanje.

Zato naglašavamo da ovo nije bitka Čedomira Jovanovića sa ostacima mafije, jer Boža Prelević to svakako jeste, već reakcija ljudi u LDP-u koji odlično znaju kroz šta je sve prolazila naša organizacija zbog konstantnih napada na nas zbog onoga što govorimo i radimo od nastanka do danas. Mi smo dobrovoljno preuzeli na sebe taj teret znajući da smo jedini na političkoj sceni kojima je stalo da se istina o ubistvu Zorana Đinđića, kao i o političkoj pozadini, čuje.

Liberalno-demokratska partija postoji i kako bi se o toj istini govorilo uvek i svuda, jer postoji interes javnosti da se ne zaborave činjenice o atentatu na Đinđića. Sada, kada su u toku završne reči na suđenju za organizovanje oružane pobune JSO-a u novembru 2001. godine i kada kriminalni klan pokušava da zada još jedan udarac, insistiranje na činjenicama je od izuzetne važnosti. Izveštaji sa suđenja, završne reči optuženih i napadi njihovih advokata na predsednika LDP-a, otvaranje teme o Legiji kao svedoku-saradniku govore u prilog tome da ubice i njihovi branioci opet pokušavaju da relativizuju suštinu, a to je da se zna ko je i zašto ubio Zorana Đinđića. LDP neće dozvoliti da se to zaboravi.

I danas je mučno i porazno kada prepoznamo rečnik onih koji i dalje pokušavaju da ospore utvrđene činjenice vezane za atentat na Zorana Đinđića i događaje koji su mu prethodili.

Boža Prelević je oduvek bio deo te ekipe koja je bezuspešno, ali uporno, pokušavala da nametne da Vojislav Koštunica nije imao nikakve veze sa pomenutim događajima, iako su svi oni govorili jezikom ubica premijera, podržavajući, na taj način, sve ono što je usledilo, a zbog čega je tada uvedeno vanredno stanje. To nije slučajnost. To je i bio i ostao plan zločinačkog udruženja koje se udružilo u akciji „Stop Hagu“, a zbog čega je i ubijen Zoran Đinđić.

Stoglava hidra živa je i danas. Iz jedne odsečene glave izraste joj nekoliko novih, pa se tako i danas borimo sa njom.

Veliki pravnik, Boža Prelević, sigurno je svestan da laže kada kaže da je bio ministar ili da je on taj koji je pokrenuo postupke za otkrivanje ubica Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije, Ibarsku magistralu. Bio je samo koministar, i to jako kratko. Javnost i nezavisni mediji pokrenuli su aferu Ćuran, a ne Boža Prelević, a tome su doprineli ljudi iz službe otkivajući detalje vezane za njegovo praćenje i ubistvo. Na sva tri slučaja ozbiljno se radi tek nakon formiranja Vlade Zorana Đinđića.

Prelević laže i kada tvrdi da je bio advokat Čedomiru Jovanoviću. Neka konkretno kaže kad i u kom postupku je bio zastupnik predsedniku LDP-a, iako ne sumnjamo da je u stanju da izgovori neistinu, baš kao kada tvrdi da je bio ministar bez obzira na to što je lako utvrditi da mu se ta želja nikada nije ostvarila. Moguće je da upravo ta neispunjena ambicija Bože Prelevića utiče na njega tako da laže i to da je 2002. godine podneo ostavku i napustio Ministarstvo unutrašnjih poslova. Jedinstveni stav Vlade Zorana Đinđića bio je da ministar Dušan Mihajlović uruči otkaz svom tadašnjem savetniku Boži Preleviću. Razlog je bio taj što je Boža Prelević svakodnevno napadao Vladu i samog Đinđića i to nakon što je tadašnji premijer pocepao rešenje po kom se Preleviću dodeljuje stan od 170 kvadrata. Treba napomenuti i to da je još jedan razlog za proterivanje Prelevića iz MUP-a i činjenica da se nalazio u sukobu interesa, jer je sa mesta savetnika ministra policije potpisao ugovor sa sopstvenom nevladinom organizacijom Lex za izradu novog Zakona o policiji, a za koji je već dobio novac od međunarodnih fondova.

Sve okolnosti vezane za tvrdnje Bože Prelevića da je Čedomir Jovanović vršio pritisak na sudije i tužioce da pripadnike Zemunskog klana puste iz pritvora ispitali su upravo pravosudni organi tokom 2005. godine, kada je na vlasti bio Vojislav Koštunica. Slobodno se može reći da je upravo taj postupak bio politički motivisan i da su Koštuničini tužioci imali priliku da pronađu dokaze za takve tvrdnje, jer je Čedomir Jovanović, za razliku od Koštunice, uvek sarađivao sa pravosudnim organima. Te tvrdnje, na veliku žalost svih Koštuničinih simpatizera i saboraca, a Prelević je jedan od njih, nikada nisu potvrđene tokom navedenih postupaka.

Međutim, tvrdnja Bože Prelevića i njegovog istomišljenika Milorada Ulemeka da je politička pozadina ubistva Zorana Đinđića pokrenuta zbog političkog revanšizma u odnosu na Vojislava Koštunicu je najveća laž koju su obojica izneli na kraju suđenja za oružanu pobunu JSO-a. Naime, još 2010. godine, advokat majke i sestre ubijenog premijera, Srđa Popović, podneo je krivičnu prijavu, a na osnovu koje je podignuta optužnica u martu 2012. godine. Optužnicom tužilaštva obuhvaćeni su samo direktni učesnici, dok čak ni u svojstvu svedoka nije saslušan Koštunica, koji im je otvoreno pružao podršku i koga je advokat porodice Đinđić obuhvatio prijavom. Dakle, nisu politički protivnici podneli krivičnu prijavu proti Koštunice, već je porodica ubijenog premijera insistirala na otkrivanju političke pozadine ubistva Zorana Đinđića.

Kada se sve to uzme u obzir, potpuno je jasno na kojoj strani se nalazi Boža Prelević. Na njegovu nesreću i danas postoje svedoci koji znaju šta je radio nakon petooktobarskih promena, čije je interese, pored ličnih, zastupao i da ama baš nikakve veze nema sa pokretanjem najosetljivijih tema koje je Đinđićeva vlada pokrenula. Hapšenje Radeta Markovića, Slobodana Miloševića i otvaranje istraga o ubistvima Ćuruvije, Stambolića, Ibarsku magistralu, ali i otkrivanje masovnih grobnica, kao prioritete postavila je tek Vlada Zorana Đinđića koju je Prelević opstruirao, a što, na ovaj način, čini i danas.

Zato je zanimljivo što su se, u završnim rečima na suđenju za oružanu pobunu Jedinice za specijalne operacije, Legija i Prelević složili u oceni da je ova optužnica imala za cilj da diskredituje Vojislava Koštunicu, istovremeno tvrdeći da pobuna jedinice i atentat na Đinđića nemaju uzročno-posledičnu vezu. Ako to nije najbolji dokaz da su im ciljevi isti i da su na „istom zadatku“ i istoj strani oduvek, ne znamo šta jeste.

Ostaće upamćeno, Boža Prelević brani ostatke kriminalnog klana i govori istim rečnikom kao Milorad Ulemek Legija. Obojica i danas štite onu vlast koja je podržala oružanu pobunu JSO, negiraju utvrđene činjenice u postupku za atentat na Đinđića i smišljeno kriminalizuju Čedomira Jovanovića, kao što su nekada činili sa Zoranom Đinđićem.

Da podsetimo, Vojislav Koštunica, veliki legalista, više puta je odbio da se pojavi na sudu, za razliku od Čedomira Jovanovića, koji se odazvao svaki put kada je to bilo potrebno.

Napad je najbolja odbrana i znamo da Legija, Boža Prelević i njemu slični to rade smišljeno. Mi smo na suprotnoj strani od ubica premijera i njihovih branilaca i ostaćemo tu sve dok stojimo na nogama.