Dragan Stojković Foto: Stanislav Milojković

Neki to rade obredno, svečarski i marketinški, a neki pokušavaju da tim povodom čitaoce upute u problematiku ovih ozbiljnih i večnih tema. Godinama je neizbežan javni sagovornik u ovoj oblasti bio Mirko Đorđević, koji je poznavanjem istorije hrišćanstva, pravoslavne i katoličke crkve, ali i filozofskih, teoloških i političkih aspekata, uspevao da obogaćuje i oslobađa verska osećanja znanjem i istinitim tumačenjima. Posle njegovog odlaska (2014) nastala je velika praznina, retki su kvalitetni tekstovi, a sve više ima nakaradnih izjava koje prolaze a da niko ne reaguje na njih. Iako postoje ugledni i veoma kompetentni profesori univerziteta koji poseduju sva znanja i kvalitete koji su krasili i Mirka Đorđevića.

Prosečnom čitaocu koji poseduje bar osnovna opšta znanja ne mogu da promaknu stavovi koji se iznose sa crkvenih predikaonica, a pogotovo kada se to čita i na stranicama lista „Danas“. U prazničnom broju „Danasa“ (5-8. januar) osim zanimljivog teksta Pashalisa Kitromilidisa objavljena su i dva priloga novinarke Jelene Tasić: intervju sa protojerejom-stavroforom Radovanom Popovićem i prikaz monografije „Srpska pravoslavna crkva – Osam vekova istorije u slici i reči“. Nema ovo reagovanje ambiciju da polemiše sa svakom rečenicom J. Tasić i njenih sagovornika, ali treba ukazati samo na nekoliko drastičnih primera kako se širi krivo znanje i verovanje.

Počnimo od mišljenja urednika Monografije o SPC Srđana Ercegana, koji kaže da je latinski izraz „cultus“ koji označava religiozne obrede i služenje božanstvu, u korenu reči pojma kultura. Danas svaki laik može „izguglati“ značenja pojmova i saznati da je latinski „cultivare“ negovanje, gajenje, obrađivanje, etimološki osnov pojma kulture. A da je „cultus“ – ili kult jedan od vidova gajenja i negovanja, to jest religioznog obožavanja. Važna je ova razlika, kad se iz oba teksta J. Tasić i njenih sagovornika zagovara teokratija i obnova simfonije između crkve i države. Zanimljivo je i da se u tekstu o monografiji SPC među 1.360 reči samo jednom pominje hrišćanstvo.

Srbi se isključivo vide kao podanici inovernih carstava, islamskog turskog i katoličkog austrijskog, kao da oni nisu bili i podanici srpskih kraljeva i vlastele. Naravno, u prikazu J. T. nema ni govora o baroknoj crkvenoj arhitekturi pravoslavaca u Austriji i Ugarskoj, a da ne govorimo o spomenicima srpskog crkvenog graditeljstva u doba turske vlasti 1459-1690. (Marica Šuput, izdanje SANU, 1984).

Protojerej-stavrofor R. Popović odmah na početku iznosi jednu tešku neistinu kad kaže: „Kad je donet Milanski edikt, hrišćani koji su do tog trenutka ubijani, postaju slobodni, ali nema revanšizma. Oni su svima oprostili i išli su dalje. To je hrišćanski put.“ Opšte je poznato da su za samo jedan vek porušeni svi paganski hramovi i spomenici, da su oni koji ne veruju u Hrista, pagani, proglašeni za nevernike, proganjani i u pogromima ubijani, a čuvenu Platonovu Atinsku akademiju je, godine 529. posle Hrista, zbog svoje verske netrpeljivosti zatvorio car Justinijan, i ukinuo sve nehrišćanske škole, „a mračno se doba spustilo na Evropu“. Setimo se samo jedne izuzetne žene, Hipatije, (oko 370-415) grčke naučnice, koja se bavila matematikom, astronomijom i filozofijom. Novoplatoničarku i poslednju upravnicu Biblioteke, razbesnela rulja pristalica aleksandrijskog patrijarha Kirila, predvođena je Petrom Čitačem, skinula sa kola u prolazu, svukla je do gola, odvukla do obližnju crkvu i divljački iskasapila, oštrim joj školjkama sastrugavši meso sa kostiju. Da ne govorimo o genocidu nad bogumilima-katarima od Srbije do južne Francuske. Da ne govorimo o inkviziciji, krstaškim i verskim ratovima…

Ali, glavna preokupacija stavrofora je teokratija, i simfonija crkve i države. Kada kaže da osam vekova autokefalije nije samo podsećanje, nego i povod da sagledamo kako dalje, stavrofor poručuje: „Ponovo se vraćamo na ono što je već bilo u istoriji i što se pokazalo kao najbolje. Ne da bude Crkva odvojena od države, nego da bude simfonija – saglasnost, jer je reč o tome da je narod koji imamo podanik i Crkve i države.“

Političke ideje o podaništvu i vraćanju u istoriju za koje se zalaže glasnogovornik SPC, za koje je konzervativizam blaga reč, daleko su od učenja Isusa iz Nazareta, kao što je Isus bio daleko od Iroda i Kajafe koji su ga dali razapeti. Suština Isusove poruke bilo je postavljanje Čoveka (i Žene), ljudskih bića, u centar sveta, čoveka koji kreira život za dobro svih živih bića i sveta u kojem je život svetinja, za razliku od političke ideologije tadašnje i današnje crkve u kojoj su ljudi umrtvljeni za života lišavanjem generičkog svojstva slobode, pretvoreni u podanike Države i Crkve.

Kada slušamo sve glasnije ideje o obnovi monarhije, pa i zvanične stavove patrijarha SPC Irineja kako nam „nedostaju car ili kralj“ i parlamentarna monarhija u kojoj bi kralj bio ujedinitelj naroda, ovaj prigodni božićni intervju jednog stavrofora samo je jedan od brojnih znakova ozbiljne krize u društvu – koja može da preraste i u politički sukob. Masa koja se valja subotom beogradskim ulicama vrlo lako može biti usmerena i na ovakva „spasonosna“ rešenja.

Ovih nekoliko kratkih napomena ne mogu da budu šire obrazlagana u novinskom formatu i imaju nameru da podsete mnoge, među njima i urednike „Danasa“, da budu pažljivi kad čitaju i objavljuju tekstove o tako važnim temama odnosa crkve i države, i njihovog odnosa prema društvu. Pogotovo, ovo kratko reagovanje želi da uputi apel onima koji imaju i odgovornost poziva univerzitetskih profesora, i svima koji su nekad čitali Mirka Đorđevića, da se uključe u javni dijalog onako kako je on to činio. Ćutanje o ovim temama i olako prelaženje preko agresivne klerikalizacije društva može nas zaista vratiti u podanička vremena u kojima se gubi sloboda i ljudskost, a ovladava jednoumlje. Jedinstvo države i crkve u veri i naciji, u istome, kad preraste u mržnju i nasilje nad nepokornim i onima koji (drugačije) misle i veruju, zove se fašizam. Zbog toga je buđenje svesti o antifašizmu poziv na jedinstvo slobodnih ljudi koji misle – samoodbrana od simfonije neznanja, neistina, nametanja podaništva.

Autor je publicista i izdavač

Povezani tekstovi