Šta sve o Nediću prećutkuje Mišina 1

Eto, Mišina je uspeo neverovatno – sam je sebe isterao iz rupe!

Kaže Mišina da su „u razgovoru s Nedićem, Nemci naglasili da će, u slučaju njegovog odbijanja da prihvati ponuđenu dužnost, podeliti Srbiju između Mađarske, Bugarske i Nezavisne Države Hrvatske, to jest da će se Hrvatska i Bugarska graničiti na Velikoj Moravi! Potom je usledilo ono što je istorija… O kojoj možemo da se sporimo!“

U ovoj Mišininoj tvrdnji ima par problema, ali je najproblematičnija ta da je ucena razlog zašto je Nedić prihvatio da bude izdajnik i saradnik okupatora Srbije, stavljajući se na čelo „Vlade narodnog spasa“. Sam Nedić u zapisniku sa saslušanja u OZNA, februara 1946. priča potpuno drugu priču i opisuje sastanak dok je bio u kućnom pritvoru sa Milanom Aćimovićem i dr Karlom Krausom, šefom nemačke obaveštajne službe u Beogradu. Aćimović je od njega tražio da preuzme vladu, ali sam Nedić priča da je „ovo kategorički odbio, izgovarajući se time da sam bolestan“ i da je „teško pogođen pogibijom sina, snaje i unuka od bombardovanja u Smederevu“.

– Na ovo se umešao dr Kraus, govoreći, ako se srpski narod ne umiri, da će platiti teškim žrtvama, savetujući mi da treba da uzmem situaciju u svoje ruke i da se stavim na čelo srpskog naroda. Odbio sam i njegov predlog sa istom motivacijom kao i Aćimovićev, tvrdio je Nedić u istrazi pred islednikom.

Nedić je ipak pristao da oformi vladu (28. avgusta 1941) i ostao je na njenom čelu do paničnog bega za Beč zajedno sa Nemcima, 4. oktobra 1944.

Na prijemu povodom postavljenja vlade, Nedić 29. avgusta 1941. drži govor pred glavnim zapovednikom u Srbiji, vazduhoplovnim generalom Hajnrihom Dankelmanom, u kojem je, osim zahvalnosti „u ime srpskog naroda i u svoje ime, što ste omogućili da srpski narod dobije svoju vladu, koja će autonomno voditi njegove poslove i brinuti se o njegovoj sudbini“, navodi i da „srpski narod neće zaboraviti da se nemački vojnik, iako pobedilac, po svršenim ratnim operacijama, nikome nije svetio i korektno se ponašao prema srpskom narodu…“

Nedić je dakle svojevoljno sarađivao s nacistima, baš kao što je i bio jedini komandant Treće grupe armija na frontu kojim se Makedonija branila od nemačkog napada iz Bugarske, koji nije želeo da brani svoju zemlju, Kraljevinu Jugoslaviju, od napada nacističke Nemačke 6. aprila 1941. Predao se bez borbe. Iako nismo podržavali Slobodana Miloševića i njegovu zlikovačku politiku tokom devedesetih, moja generacija je 1999. otišla u Vojsku Jugoslavije na poziv za mobilizaciju zbog NATO agresije na SRJ. Armijski đeneral Milan Nedić, školovani oficir i heroj Prvog svetskog rata, eto, nije smatrao za shodno da brani sopstvenu domovinu od nemačke agresije.

Odlično je što Mišina pominje „generala Franca Bemea (glavnokomandujući general u Srbiji), koji je ostao upamćen po odluci o broju Srba koje treba streljati kao odmazdu zbog ubijenog ili ranjenog Nemca“. Za informaciju Mišini, Nedić je bio na čelu srpske vlade u vreme masakra u Šapcu – poznatijeg kao „Krvavi marš“, kada su krajem septembra 1941. Nemci streljali oko 1.000 ljudi, zatim u vreme nemačkog masakra civila u selu Draginac 14. oktobra 1941 – 2.950 osoba, u Kraljevu 15. i 16. oktobra 1941 – 2.190 staraca, žena i dece, kao i 21. oktobra 1941. kada je streljano 7.000 Kragujevčana. Prema izveštaju nemačkog poverenika Ministarstva inostranih poslova u Beogradu, poslanika Feliksa Benclera, broj žrtvovanih talaca u toku 1941. godine iznosio je oko 20.000. U svom izveštaju general-pukovniku Aleksandru Leru od 29. 12. 1942. sam Milan Nedić govori o otprilike 17.000 izvršenih streljanja u istom periodu. (Venceslav Glišić, Teror i zlodela fašističke Nemačke u Srbiji od 1941. do 1944.) Upravo je o tome i reč, jer da je Nediću bilo stalo do srpskog naroda, pa zar ne bi pokušao da spreči masovna streljanja? Međutim, Nedić nije osećao odgovornost i nikad nije podneo ostavku.

Mišina odbacuje tvrdnje o Nedićevoj odgovornosti za sprovođenje Holokausta u Srbiji i osporava da je u Srbiji ubijeno 14.800 Jevreja. Kaže, „samo“ 9.000 je ubijeno. „Ako se uporede podaci o predratnom jevrejskom stanovništvu, koje je, zajedno sa 1.200 izbeglica, brojalo 17.800 ljudi, i ako imamo u vidu da je od njih ubijeno 14.800, dolazi se do zaključka da je svega petina Jevreja iz okupirane Srbije uspela da preživi“. (Milan Koljanin, Nemački logor na beogradskom sajmištu 1941-1944.) Feliks Bencler (poverenik nemačkog Ministarstva inostranih poslova u Beogradu) je već 2. septembra 1941. imao duži razgovor lično sa Nedićem, pa tako u izveštaju svom ministarstvu, odnosno šefu Ribentropu, navodi da mu je Nedić „u tom razgovoru ponovo spontano naglasio (svoju) punu lojalnost prema naređenjima nemačkih okupacionih vlasti“, zatim „da pored glavnog zadatka suzbijanja komunističkog ustanka ima nameru da smesta najoštrije postupi protiv Jevreja, kao i što je moguće pre protiv slobodnih zidara, koji treba da budu uklonjeni iz svih javnih službi i sakupljeni u koncentracione logore“, kao i „spektakularni proces protiv krivaca za 27. mart“… (Dr Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji; kvislinška uprava 1941 – 1944.)

I na kraju, osvrt na prozivanje istoričara Tucovića za to što je „mlađani“, pa samim tim, po Mišini, nema pojma o onome o čemu priča, iako je master istorije, a uskoro i doktor istorijskih nauka. Mišini ne bih ni odgovarao da nije bilo tih pritupih komentara i iskrivljavanja istorijskih činjenica, koje potiču, očito iz neznanja ili ignorancije, svejedno, a biće i da Mišina nije baš potpuno ni pročitao ili shvatio pomenuti intervju. Uostalom, izreka da čovek stiče mudrost sa godinama u Mišininom slučaju naprosto ne stoji.

P. S.

Profesorka Olivera Milosavljević nije predavala odbranu i zaštitu, kako netačno tvrdi Mišina, nego je u okviru Odeljenja za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu predavala studentima marksizam i društvenu istoriju.

Autor je novinar i urednik u listu „Danas“

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

11 reagovanja na “Šta sve o Nediću prećutkuje Mišina”

  1. Да смо после рата имали правну државу (коју још увек немамо), суђење Милану Недићу би било јавно. Нажалост, имали смо револуционарне егзекуторе којима истина о Милану Недићу није одговарала.

    Генерал Милан Недић је четири месеца пред немачки напад на Југославију, послао кнезу Павлу и министрима реферат у коме их је упозорио да земља нема никакве шансе у рату против Хитлера.

    27 марта, група високих официра – која је била ЗА РАТ – направила је пуч и изазвала Хитлеров напад. Десетак дана после напада, сви ти официри су побегли у иностранство.

    Милан Недић је био ПРОТИВ РАТА, али је остао у земљи, уз свој народ. Храбро је прихватио вазалну улогу коју су му Немци уценом изнудили и жртвовао свој углед и част да у слому и поразу спасе оно што се спасти могло.

  2. 1. DEO
    Šaljem Danasu po drugi put. Prvi put je bilo neuspešno. Da vidimo sad. Dodajem mali prilog nedavnoj debati o istorijskom slučaju „Nedić“ i to izvodima iz Nedićeve, kvislinške štampe, pa neka sudi ko kako želi. Naravno, u smislu slobode iznošenja činjenica. Naročito zato što Danas štedro otvara svoje stranice zastupnicima kolaboracije i kvislinštva. Nadam se će Danas biti otvoren i za iznošenje činjenica. Ovog puta u samo pet delova. Inače, materijal je mnogo obimniji.
    – Pretsednik vlade general Nedić nacionalcima pred odlazak u Nemačku. (Srpski narod, 22. 1. 1944)
    – Založićemo se da budućnost srpskog naroda izgrađujemo u lojalnoj i prijateljskoj saradnji sa Nemačkim Rajhom. (Novo vreme, 30. 8. 1941)
    – Posle teškog poraza, srpski narod doživeo je svoj prvi svetao dan. U trenutku kada je izgledalo da i sam njegov opstanak dolazi u pitanje, podignuta je oborena srpska zastava i postavljena osnova obnovi Srbije. Govori, koje su u dvorani Narodne skupštine izmenjali Vojni zapovednik u Srbiji vazduhoplovni general g. Dankelman i Pretsednik srpske vlade, armijski general g. Milan Nedić, dok su napolju zajedno čuvale počasnu stražu nemačke trupe i srpska žandarmerija, pretstavljaju jedan istorijski čin… Izjavljujući rešenost da tu budućnost izgrađuje u lojalnoj i prijateljskoj saradnji s Nemačkom, general g. Nedić je izrazio volju celog srpskog naroda, koji uviđa koliko je sudbinski, geografskim položajem i neminovnostima života, upućen da živi u naslonu na Rajh.Vera Rajha u Srbiju i srpskog naroda u Rajh čine osnovu srpske državne obnove. (Ponedeljak, 1. 9. 1941)
    – Pobednički Veliki Nemački Rajh preko generala Nedića pružio je ruku Srbiji. Na tu ruku uprte su oči celog Srpstva. Srbija mora tu ruku da što čvršće i toplije primi. (Ratko Parežanin, Naša borba, 7. 9. 1941)
    – Obrazovana je u Beogradu prva posleratna srpska vlada, kojoj stoji na čelu poznati i ugledni srpski junak bivši ministar vojske i mornarice general g. Milan Nedić… Istovremeno je i vojvoda Kosta Pećanac, kao zapovednik četničkih odreda, odlučio da sa četnicima pomogne spasavanju srpskog naroda u borbi protiv komunista i pljačkaša. Nova vlada generala g. Nedića odmah je donela Uredbu o prekim sudovima oružane sile, a istovremeno je formirala prve srpske oružane odrede i počela ih upućivati u zemlju. (V. S. R. Srpsko selo, 13. 9 1941)
    – OSNOVNA UREDBA O UNIVERZITETU – … § 27. Jevreji i Cigani ne mogu biti slušaoci Univerziteta (visokih škola). (Milan Nedić, O. Kuzmanović, V. Jonić, J. Kostić, M. Radosavljević, Č. Marjanović, J. Mijušković, M. Olćan, Đ. Dokić, D. Đorđević s. r. Službene novine, 21. 10 1941)

  3. 3 DEO
    – A sve to što je stvoreno… sve što je Vlada narodnog spasa učinila da bi se za ovako kratko vreme povratio život Srbije, sve su to omogućili okupatori (nemačka vojna sila i nemačka uprava). Zato mi dugujemo blagodarnost Velikom Nemačkom Rajhu što nam je omogućio život…, što nam je pružio časno mesto saradnika u izgradnji novoga sveta. Mi izjavljujemo da ćemo biti svesrdni saradnici i Velikom Nemačkom Rajhu u izgradnji Nove Evrope. Draga braćo i sestre… Hajte k meni. Hajte novom životu, boljem srpskijem… Pomozite mi, tako vam mleka srpskog. (Milan Nedić, Srpsko selo, 5. 9 1942.)
    – Poslednji broj Donaucajtunga donosi na trećoj strani reportažu o našim seoskim omladincima koji su ovih dana otputovali… u Nemačku… Na kraju ove reportaže citiran je očinski savet koji je pretsednik srpske vlade armiski general Milan Nedić uputio omladincima prilikom prijema u Pretsedništvu vlade. (Obnova, 6. 4. 1943)
    – Kao što su ti narodi definitivno ubeđeni u neizlečivi egoizam Engleske, tako je kod njih u toku ovih poslednjih dveju godina, prodrla u njihovu svest duboka vera u opšte čovečanski ideal nemačkog nacionalsocijalizma. I u toj veri oni nalaze potrebno jemstvo, da danas ceo nemački narod vodi ovaj totalitarni rat za ostvarenje novog poretka u Evropi… Kao ozbiljan državnik i narodni vođa, general Nedić već sada krči puteve za budući uspon Srbije. (dr Miroslav Spalajković, predavanje na radiju, Obnova, 8. 4. 1943)
    – Od nemačkih listova naročitu pažnju govoru Spalajkovića ukazali su svojim komentarima „Angrif“, „Dojče algemajne cajtung“ i „Frankfurter cajtung“… „Frankfurter cajtung“… veli:… „Srbija je dobro shvatila generala Nedića. On vodi svoj narod jednim ispravnim putem moralnog i političkog preporoda…“
    – Ime Milana Nedića u prestonici Rajha pominje se sa poštovanjem. (dr N. Marinković, dopisnik iz Berlina, Obnova, 15. 4. 1943.)
    – Juče popodne oko 6 časova primio je treću grupu seoskih omladinaca, koja danas putuje za Nemačku, pretsednik srpske vlade armiski general Milan Đ. Nedić, koji im je tom prilikom izdao poslednje naredbe i očinske savete… Popodne pred polazak u pretsedništvo vlade omladinci su prošli beogradskim ulicama pevajući nacionalne omladinske pesme. Svojim oštrim, upravo vojničkim korakom, kršnim i rasnim izgledom privlačili su pažnju prolaznika koji su ih sa simpatijama pozdravljali.. Pretsednik je obišao seoske omladince, sa zadovoljstvom posmatrajući harmoničnu sliku koju su pružali… A zatim se pretsednik obratio omladincima: „Vi ste, deco moja, obraz naše zemlje, i dobro da pazite i da čuvate taj obraz. Vi ste treća grupa koja ide u Veliki Nemački Rajh, u goste… Šaljem vas da Veliki Nemački Rajh vidi vas, elitu srpskog naroda… Šaljem vas izabrane, najodabranije sinove našega naroda – ono što je najbolje, srpsko, čestito, rasno i ugledno. Šta ja hoću? Hoću da Nemački Rajh vidi najbolje sinove naš… Hoću da Rajh po vama oceni vrednost srpskog naroda ovde na Balkanu. Drugo, ja vas šaljem u najkulturniju i najuređeniju zemlju, šaljem vas u Nemačku. To je najradnija zemlja, velike kulture, velikog duha i velikog patriotizma… Videćete kako je svaki zapeo da radi – i zato može nemački narod da se sa uspehom bori na svim frontovima, skoro sa celim svetom… Nikada vi nećete zalutati gde su vaša braća i nebraća zalutala. Digli se protiv Majke Srbije, otišli u nekakve internacionale… Te izrode moramo istrebiti. Za njih nemam milosti. Moramo istrebiti njih, da biste vi živeli.“ (L. Obnova, 18. 4. 1943)

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.