Kaže Mišina da su „u razgovoru s Nedićem, Nemci naglasili da će, u slučaju njegovog odbijanja da prihvati ponuđenu dužnost, podeliti Srbiju između Mađarske, Bugarske i Nezavisne Države Hrvatske, to jest da će se Hrvatska i Bugarska graničiti na Velikoj Moravi! Potom je usledilo ono što je istorija… O kojoj možemo da se sporimo!“

U ovoj Mišininoj tvrdnji ima par problema, ali je najproblematičnija ta da je ucena razlog zašto je Nedić prihvatio da bude izdajnik i saradnik okupatora Srbije, stavljajući se na čelo „Vlade narodnog spasa“. Sam Nedić u zapisniku sa saslušanja u OZNA, februara 1946. priča potpuno drugu priču i opisuje sastanak dok je bio u kućnom pritvoru sa Milanom Aćimovićem i dr Karlom Krausom, šefom nemačke obaveštajne službe u Beogradu. Aćimović je od njega tražio da preuzme vladu, ali sam Nedić priča da je „ovo kategorički odbio, izgovarajući se time da sam bolestan“ i da je „teško pogođen pogibijom sina, snaje i unuka od bombardovanja u Smederevu“.

– Na ovo se umešao dr Kraus, govoreći, ako se srpski narod ne umiri, da će platiti teškim žrtvama, savetujući mi da treba da uzmem situaciju u svoje ruke i da se stavim na čelo srpskog naroda. Odbio sam i njegov predlog sa istom motivacijom kao i Aćimovićev, tvrdio je Nedić u istrazi pred islednikom.

Nedić je ipak pristao da oformi vladu (28. avgusta 1941) i ostao je na njenom čelu do paničnog bega za Beč zajedno sa Nemcima, 4. oktobra 1944.

Na prijemu povodom postavljenja vlade, Nedić 29. avgusta 1941. drži govor pred glavnim zapovednikom u Srbiji, vazduhoplovnim generalom Hajnrihom Dankelmanom, u kojem je, osim zahvalnosti „u ime srpskog naroda i u svoje ime, što ste omogućili da srpski narod dobije svoju vladu, koja će autonomno voditi njegove poslove i brinuti se o njegovoj sudbini“, navodi i da „srpski narod neće zaboraviti da se nemački vojnik, iako pobedilac, po svršenim ratnim operacijama, nikome nije svetio i korektno se ponašao prema srpskom narodu…“

Nedić je dakle svojevoljno sarađivao s nacistima, baš kao što je i bio jedini komandant Treće grupe armija na frontu kojim se Makedonija branila od nemačkog napada iz Bugarske, koji nije želeo da brani svoju zemlju, Kraljevinu Jugoslaviju, od napada nacističke Nemačke 6. aprila 1941. Predao se bez borbe. Iako nismo podržavali Slobodana Miloševića i njegovu zlikovačku politiku tokom devedesetih, moja generacija je 1999. otišla u Vojsku Jugoslavije na poziv za mobilizaciju zbog NATO agresije na SRJ. Armijski đeneral Milan Nedić, školovani oficir i heroj Prvog svetskog rata, eto, nije smatrao za shodno da brani sopstvenu domovinu od nemačke agresije.

Odlično je što Mišina pominje „generala Franca Bemea (glavnokomandujući general u Srbiji), koji je ostao upamćen po odluci o broju Srba koje treba streljati kao odmazdu zbog ubijenog ili ranjenog Nemca“. Za informaciju Mišini, Nedić je bio na čelu srpske vlade u vreme masakra u Šapcu – poznatijeg kao „Krvavi marš“, kada su krajem septembra 1941. Nemci streljali oko 1.000 ljudi, zatim u vreme nemačkog masakra civila u selu Draginac 14. oktobra 1941 – 2.950 osoba, u Kraljevu 15. i 16. oktobra 1941 – 2.190 staraca, žena i dece, kao i 21. oktobra 1941. kada je streljano 7.000 Kragujevčana. Prema izveštaju nemačkog poverenika Ministarstva inostranih poslova u Beogradu, poslanika Feliksa Benclera, broj žrtvovanih talaca u toku 1941. godine iznosio je oko 20.000. U svom izveštaju general-pukovniku Aleksandru Leru od 29. 12. 1942. sam Milan Nedić govori o otprilike 17.000 izvršenih streljanja u istom periodu. (Venceslav Glišić, Teror i zlodela fašističke Nemačke u Srbiji od 1941. do 1944.) Upravo je o tome i reč, jer da je Nediću bilo stalo do srpskog naroda, pa zar ne bi pokušao da spreči masovna streljanja? Međutim, Nedić nije osećao odgovornost i nikad nije podneo ostavku.

Mišina odbacuje tvrdnje o Nedićevoj odgovornosti za sprovođenje Holokausta u Srbiji i osporava da je u Srbiji ubijeno 14.800 Jevreja. Kaže, „samo“ 9.000 je ubijeno. „Ako se uporede podaci o predratnom jevrejskom stanovništvu, koje je, zajedno sa 1.200 izbeglica, brojalo 17.800 ljudi, i ako imamo u vidu da je od njih ubijeno 14.800, dolazi se do zaključka da je svega petina Jevreja iz okupirane Srbije uspela da preživi“. (Milan Koljanin, Nemački logor na beogradskom sajmištu 1941-1944.) Feliks Bencler (poverenik nemačkog Ministarstva inostranih poslova u Beogradu) je već 2. septembra 1941. imao duži razgovor lično sa Nedićem, pa tako u izveštaju svom ministarstvu, odnosno šefu Ribentropu, navodi da mu je Nedić „u tom razgovoru ponovo spontano naglasio (svoju) punu lojalnost prema naređenjima nemačkih okupacionih vlasti“, zatim „da pored glavnog zadatka suzbijanja komunističkog ustanka ima nameru da smesta najoštrije postupi protiv Jevreja, kao i što je moguće pre protiv slobodnih zidara, koji treba da budu uklonjeni iz svih javnih službi i sakupljeni u koncentracione logore“, kao i „spektakularni proces protiv krivaca za 27. mart“… (Dr Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji; kvislinška uprava 1941 – 1944.)

I na kraju, osvrt na prozivanje istoričara Tucovića za to što je „mlađani“, pa samim tim, po Mišini, nema pojma o onome o čemu priča, iako je master istorije, a uskoro i doktor istorijskih nauka. Mišini ne bih ni odgovarao da nije bilo tih pritupih komentara i iskrivljavanja istorijskih činjenica, koje potiču, očito iz neznanja ili ignorancije, svejedno, a biće i da Mišina nije baš potpuno ni pročitao ili shvatio pomenuti intervju. Uostalom, izreka da čovek stiče mudrost sa godinama u Mišininom slučaju naprosto ne stoji.

P. S.

Profesorka Olivera Milosavljević nije predavala odbranu i zaštitu, kako netačno tvrdi Mišina, nego je u okviru Odeljenja za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu predavala studentima marksizam i društvenu istoriju.

Autor je novinar i urednik u listu „Danas“