Stereotipna slika o žrtvi 1Foto: Pixabay/Sakurayim

Institut za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu (IFDT) postao je udarna tema i u medijima nakon intenziviranja krize koja je u stvari nastavak decenijske krize identiteta IFDT.

Stručna i šira javnost je upoznata sa time da je IFDT od osnivanja bio važan za intelektualni život u državi. On je oduvek bio mesto okupljanja kritičkih umova koji su se trudili da filozofski promišljaju društvo. Od Zagorke Golubović i Svetozara Stojanovića do Vojislava Koštunice, Zorana Đinđića i drugih uticajnih intelektualaca učili smo kako se svojim stavom i delom daje snaga idejama o humanim aspektima društvene i duhovne sredine. Osnivač IFDT je država Srbija, preko univerziteta u Beogradu i to je ovoj intelektualnoj zajednici uvek davalo šarmantan pečat protivrečne nezavisnosti i istovremene duboke utkanosti u srž društva.

Međutim, noviji događaji doveli su nas u neobičnu situaciju u kojoj se javnosti predstavlja da se ovom institutu oduzima autonomija. Država Srbija, koja je i osnivač instituta, optužuje se da se meša u slobodu naučnog i akademskog delovanja iako ne može biti manje istine nego što je to prikazano. Budući da takav prikaz iznosi dnevni list Danas, koji je dvojako percipiran – bilo kao stecište društvene elite, bilo kao pristrasno sredstvo globalističkog trenda informisanja, ovo je prilika da ovo glasilo pokaže i drugačiji pogled na krizu IFDT.

Pogled koji sada iznosim nastao je iz potkrepljenog iskustva da sadašnja kriza IFDT ne potiče od sprečavanja slobode naučne delatnosti od strane države, već je to kriza koja se cele decenije potiskuje i koja postoji upravo zato što je ova ugledna institucija, pod upravom bivšeg direktora, postala poligon za prikrivanje jednoumlja. Kriza IFDT potiče, dakle, od ukidanja suštinski slobodnog sučeljavanja različitih mišljenja i pogleda, što je (nekada bila) suština identiteta IFDT.

Poslednje decenije Institut za filozofiju i društvenu teoriju uživa jednu novu vrstu samostalnosti koja mu nije svojstvena od početaka i koja je posledica neformalnih unutrašnjih struktura uticaja. Ove strukture su, usled samovolje aktera koji su do nedavno vodili ovu uglednu instituciju, dovele do neosetnog gubljenja njenog društvenog smisla i prelaska u sferu privatnog aktivizma, sa elementima preduzetničkog kapitalizma. Ove neformalne strukture sada su se pokazale i na delu. Bivši direktor, ne želeći da prihvati da mu je istekao mandat i da je izgubio značaj koji je imao ranije, odlučio se da pokrene svoje dugo pripremane strukture lojalnih saradnika i da zaigra na simulaciju „buntovne demokratske intelektualnosti“ koja se suprotstavlja „tvrdom i grubom“ autoritetu države koja se, navodno, bez razumevanja i kompetencije meša u potrebe intelektualaca.

Kada se organizuju tribine i skupovi u saradnji IFDT-a i privatne firme bivšeg direktora, onda njegov „preduzetnički duh“ izgleda zgodno, ali kad dođe vreme za smenu njegove strateški formirane strukture u kojoj je ostvaren za njega idealan balans intelektualnih vrednosti i privatne lojalnosti, onda se povređene neformalne strukture bolno obraćaju javnosti žaleći se na „nepravedan tretman“. Istovremeno, zbog lične sujete i partikularnh interesa, sada se ne preza od toga da se oslove i u pomoć pozovu i velika imena svetske društvene misli. Zato je neophodno da se sagleda i ono što se od intelektualne javnosti skriva.

Može da čudi kada nam se o ovoj temi obraća nemački dnevni list koji sa velikom opredeljenošću staje na stranu „ugroženih“ intelektualaca a koji se, pritom, nije potrudio da prethodno proveri kako taj problem posmatra druga strana. Ekspresnom brzinom organizuje se i veliki broj intelektualaca koji se kao potpisnici „otvorenog“ pisma stavljaju na stranu „ugrožene slobode“, iako ni njima nije data prilika da se upoznaju sa okolnostima koje su dovele do napetog i neželjenog stanja u institutu. Tako da i oni bez razgovora sa drugom stranom i bez provere, prosto „znaju“ koga treba podržati.

Time se otvara problem utemeljenosti gledišta. Zanemarivanje ovog problema, odnosno opravdavanje svega u atmosferi postistine, dovodi u krizu mnoga društvena pitanja. Težimo li istinskoj demokratičnosti, ili je poroznoj ljudskoj svesti suđeno da stalno iznova podleže uticaju iskonstruisane i stereotipno reprezentovane slike o žrtvi?

U Institutu za filozofiju i društvenu teoriju zaposlena sam od 1995. i osećam dužnost da o problemu govorim javno. Zbog autokratskog oblika upravljanja ovom akademskom institucijom bila sam prisiljena i da se obratim sudu, jer sam se suprotstavila neformalnim oblicima upravljanja zaposlenima, ali i ostvarivanja ličnih ambicija bivšeg direktora, motivisanih sebičnošću, a ne interesom instituta i javnosti.

Institut koji je svoju istoriju započeo sa misliocima željnim društvene pravde i otkrivanja istine kroz ljudsku praksu, nespretnim i altruističnim ličnostima koje su svoju misaonu prirodu ispoljavale stvarajući dela bez obzira na komercijalni uspeh, sada se susreće sa novom vrstom intelektualaca koji su oportuno orijentisani i spremni na simulaciju demokratskih apela javnosti kako bi mimikrijom prikrili stvarne motive i tok svog delovanja (kao i složeni „ekosistem“ gratifikacije spoljnih učesnika, stejkholdera, koji je možda poremećen zbog očekivane i zakonite smene na vrhu ugledne institucije).

Zato je važno da se čuje i druga strana koja misli i koja se suprotstavlja sili, odakle god ta sila dolazila. Sila može poticati iz pera Frankfurter algemajne cajtunga, iz dobro orkestrirane pobune „javnosti“ koja „slučajno“ nije čula drugu stranu, iz dominantne ličnosti i ambicija bivšeg direktora koji se sa odanim saradnicima razbaškario u višegodišnjem upravljanju ovom javnom institucijom i koji ne mogu da prihvate legitiman rezon nadležnih državnih institucija i njihovu zakonitu nadležnost u odabiru pojedinaca čija je svrha da unesu balans u prilično zapušten i zapostavljeni poredak koji je takav postao upravo zato što ga ni u čemu nisu remetili, a najmanje u naučnoj delatnosti.

Pravo i zakon će i u ovom predmetu biti agens osvešćenja, a ne povređena osećanja učesnika. Novine i javnost, baš kao ni istaknuti intelektualci, neće biti glavni arbitar u ovom sporu. Mi ćemo svakako nastaviti da o ovim pitanjima razgovaramo, tražeći rešenje. Svakako ne treba očekivati da ćemo mi koji smo nevoljno dovedeni u ovu krizu ostati po strani i trpeti šibu jednog prevarnog narativa. Kriza se rešava razgovorom, zar ne?

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

25 reagovanja na “Stereotipna slika o žrtvi”

  1. Začuđujuća je činjenica da jedan ovakav tekst potpisuje saradnica IFDT-a koja je godinama bila jedan od najagilnijih Bojanićevih saučesnika u svim njegovim nedelima činjenim protiv drugih zaposlenih u Institutu, protiv interesa srpske humanistike, pa i države Srbije u najširem smislu. Da se njen „pravednički“ gnev probudio nešto ranije, recimo, pre nego što je počela da zajedno sa Bojanićem najuglednije saradnike Instituta sa budističkim mirom ispraća na biro za zapošljavanje, a potom i na višemesečna lečenja od posledica mobinga kojem je i sama umnogome doprinosila, njene reči bi zvučale mnogo uverljivije, a „slučaj IFDT“ ne bi dobio razmere zbog kojih ga danas, kao vruć kesten, guraju u ruke nedužnim i časnim kolegama Avramoviću, Popoviću, Mitroviću da ga na neki volšeban način razreše. Ovako, tekst je samo tužan spomenik ljudskom licemerju, još jedno podsećanje na upućenima dobro znanu činjenicu da je spisak imena koja treba potpisati na projektu razaranja IFDT-a i njegovog izglednog smeštanja u naučnu prošlost Srbije, mnogo duži od onog koji ovih dana najčešće figurira u javnosti. 

    • Komentar nekog ko se potpisuje kao objektivni posmatrač govori da to nije nikakav objektivnom posmatrač, već osobi koja je iz IFDT-a ispraćena na biro za zapošljavanje, odnosno, o osobi koja je radila u Institutu i dobila otkaz u vreme dok je tamo radila i Jelena Đurić. Iz čega još uvek ne sledi da Jelena Đurić govori neistinu. Već samo to da su u IFDT-u godinama svašta radili ispod žita i iza leđa javnosti od koje se sada traži pomoć.

      • Ok, Poenta teksta J. Đurić je ukazivanje na aktuelnu manipulaciju javnosti, takozvano spinovanje pod firmom ugroženosti akademskih sloboda. Zaposleni u nauci znaju od početka da je sve to simulacija nekolicine mlađih istraživača za Bojanićev račun, ali ostali i ne pretpostavljaju i zato je ovaj tekst dobrodošao (iako je, slažem se, zakasneo). Zna se i da je klika oko bivšeg direktora (makar nemim posmatranjem) činila grozne stvari istraživačima (svi su morali da odu ili su dobili otkaze, sa nekima se sudi), a sada ta ista klika glumi žrtvu i perjanicu slobode!? I ne libi se da zloupotrebljava ime Čomskog, Đinđića i čije sve ne pred „svetskom javnošću“!? Sve to izaziva mešavinu osećanja gađenja i zastrašenosti razmerama drskosti.

      • Na sreću, nikada nisam radio u IFDT-u, ali znam mnoge koji jesu, kolege: Đerić, Milidrag, Radojičić, Matković, Rakić, Lolić, Milisavljević itd, koji su odlazili iz Instituta sa otkazima u rukama, ili tako što su, u „minut do dvanaest“, sami bežali od sumanutog i kriminogenog direktora i njegove klike. Jer, oni su se, za razliku od J. Đurić, usudili da ustanu, kažu, protestuju, da rizikuju, a ne da, kako reče komentator potpisan sa „Dr“, godinama, sve do odlaska Bojanića sa čela Instituta, trpe unutrašnju agresiju njega i njegovih poslušnika. I samo zato oni danas rade po drugim beogradskim institutima i fakultetima u zemlji ili inostranstvu, a neki uopšte ni ne rade, a J. Đurić je i dalje „na hlebu“ IFDT-a iz kojeg je, kako se priča, sa radošću ispraćala gore navedene. Štaviše, nekima od njih, i to upravo onima čijem odlasku je uveliko doprinela, pokušava, tvrde oni, da zapreči povratak u Institut, a Z. Avramovića kao „nacionalistu“ i „fašistu“ da torpeduje iz UO-a. No, jedno od njih će se, kako čujem, ovih dana oglasiti sa svojom verzijom priče o IFDT, pa da sačekamo.

  2. Autorka otkriva toplu vodu: saopštava nam da se IFDT-om autokratski upravlja, da ga je preuzela grupa ljudi koja ima je vođena preduzetničkim duhom odlučila da zadovolji svoe partikularne interese, da je ista grupa spremna na simulacije demokratskih apela javnosti. Da se koristi, kako autorka reče, jednim prevarnim narativom, po kojem se njihova samovolja predstavlja kao sloboda naučnog istraživanja. Sve smo to, na ovaj ili onaj način, već znali. A znali smo i da država godinama okleva da se protiv takvih zloupotreba pozove na pravo i zakon. I šta autorka sada predlaže? Razgovor sa onima koji su godinama gazili pravo postupali i kršili zakone!

  3. Zasto gospodja ne pominje imena? Mozda bi kao prilog razumevanju ovog pisma koje pokusava da opravda zlo trebalo na Pescaniku procitati jedno dijametralno suprotno vidjenje, utemeljeno na ZAKONU, a koje potpisuje Lika Glusac.

    • Profesorka je iznela dobro zapažanje: gospođa Jelena Đurić u svom tekstu ne iznosi imena. A što se tiče teksta na Peščaniku koji potpisuje Luka Glušac, a na koji profesorka upućuje, radi se o jednom iz serije tekstova na koju Jelena Đurić reaguje. Svi ti tekstovi, koje potpisuju zaposleni u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju iz Beograda su deo horskog pevanja, organizovane medijske kampanje. Utoliko se izdvaja tekst Jelene Đurić, kao jedini iz tog Instituta koja nam saopštava da postoji i druga stana medalje. I da je cela ta priča o ugorženim akademskim slobodama zapravo presna laž. Gospođa Đurić je to mogla otvorenije da kaže, ali o ovako je jasno. Jedino nije jasno, i tu je profesrkina intervencija dragocena, zašto ne pominje imena?

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.