Tekst o Berlinskom zidu kao kafanska rasprava

U vikend izdanju Danasa našao se tekst sa naslovom „Značajna uloga crkve u oslobođenju Nemačke“ autorke Sanje Nikolić. Ispod naslova stoji: „Specijalno za Danas“, ali nije naznačeno da li je u pitanju reportaža, komentar ili neka druga novinarska forma.

Kada sam pročitala tekst, ostala sam još više zbunjena. Danas je, pretpostavljam, želeo da čitaocima i čitateljkama donese nešto o nedelji obeležavanja pada Berlinskog zida (događaj poznat kao der Mauerfall, dakle nikakav Fall of the Wall, kako ga Nikolić naziva).

Naravno, sve u vezi sa tim značajnim istorijskim događajem veoma je kompleksno – i ono što mu je prethodilo pa i ono što je sledilo, a posledice (političke, ekonomske, socijalne, kulturne…) osećaju se i danas. U Berlinu su tokom protekle nedelje organizovane brojne tribine, diskusije, razgovori i predavanja koja osvetljavaju ovaj događaj i njegove uzroke i efekte iz različitih uglova.

Netačno je, prema tome, da je bilo „ništa govorancije“, kako kaže tekst u Danasu. Osim što autorka pogrešno informiše čitaoce u vezi sa obeležavanjem ovog datuma u Berlinu, ona daje i uopštene ocene koje se, rekla bih, zasnivaju isključivo na njenom utisku i razumevanju tadašnje i sadašnje situacije („Koncerti su trajali danima, i nikad nisu prestali, sve to traje još uvek. Sloboda“, „u pitanju je država većinom srećnih građana…“), što bi možda moglo da se podvede pod rubriku „Lični stav“ ili tome slično.

Čak i u tom slučaju, verujem da lični stav ipak treba da bude argumentovan i zasnovan na poznavanju materije o kojoj se piše (dajem samo jedan primer – nakon ujedinjenja Nemačke preko 50% ljudi iz bivše Istočne Nemačke ostalo je bez posla, a posledice podele i predrasude žive i danas, što pokazuju istraživanja; to treba ipak imati u vidu ako se piše o slobodi i srećnim građanima).

Notorne stvari, poput činjenice da gradovi (pa i Berlin i Beograd npr.) imenuju ulice i trgove po drugim zemljama i gradovima, baš kao što Berlin i drugi gradovi nazivaju ulice i po svojim vladarima ili vojskovođama, deluje mi čak i besmisleno da pominjem.

Slično važi i za činjenicu da se u školama u Istočnoj Nemačkoj učio ruski jezik kao strani, a tek u kasnijim stepenima obrazovanja još jedan (engleski ili francuski). Izloženosti engleskoj i američkoj kulturi nije bilo, kretanje u druge zemlje bilo je ograničeno, tako da nema govora o tome da su svi govorili „na tečnom engleskom“.

Dalje, pojedine rečenice zaista zvuče poznato, kao da smo ih čuli (ili sami izgovarali) u nekoj od bezazlenih kafanskih rasprava – verujem da smo ih svi bar nekad doživeli – kada u sitne sate pokušavamo da na pojednostavljen način proniknemo u događaje u svetu i damo im smisao („Tada je počelo da se kuva, ozbiljno da se kuva“, „Crkve su inače odigrale važnu ulogu u oslobađanju Nemačke od svega i svačega“, „mi smo odlučili da se poubijamo. Zato što to volimo“).

Međutim, najproblematičnije u ovom tekstu je sledeće: „njima (Nemcima) je klasična muzika ugrađena u gene“. Znamo odakle je ova priča o genetskoj, rasnoj superiornosti potekla i kako se završila. Nemačka i dalje oseća sramotu i krivicu zbog nacističke prošlosti i sigurna sam da bi se građani Nemačke ogradili od ovakve kvalifikacije njihove genetike.

Zaista ne mogu da razumem zbog čega je Danas poželeo da na ovaj način predstavi i obradi ovu složenu temu.

I na kraju, ali ne nevažno, izgleda da se ovde „lični stav“ odnosi i na pravopis i sintaksu. Da li je uopšte urađena lektura ovog teksta? Mislim da su čitaoci i čitateljke Danasa zaslužili bolje.

Pozdrav iz Berlina.