Najbliži saradnik Dragana Đilasa i bivši savetnik predsednika Tadića, Mlađan Đorđević, baš kao što sam i najavio, na moja pitanja odgovorio je tako što je izbegao odgovor, a potom je to izbegavanje zabašurivao „otkrivajući“ pozadinu mog delovanja i iznoseći prilično ozbiljne neistine.
Na primer onu da do 2012. i do dolaska Vučića na vlast, između severnog Kosova i centralne Srbije nije bilo graničnih prelaza.
Pa ko je onda 2011. godine uspostavio granične prelaze Jarinje i Brnjak nazvavši ih „administrativnim“, dok ih je albanska strana zvala „graničnim“?
Ne, nije to uradio Borko Stefanović, iako se on često pominju u tom kontekstu.
Tadašnji Borislav, a potonji Borko, bio je tehničko lice, znači, samo izvršilac naloga predsednika Srbije.
Ako je neko za to kriv ili odgovoran, to smo mi, tadašnja vlast, od Tadića na vrhu piramide, pa nizbrdo preko Jeremića i Đilasa, do savetnika Đorđevića i mene.
Vučić je tada bio opozicija pa njemu na leđa teško možemo da natovarimo taj naš teret.
Zato Mlađan Đorđević vadi keca iz rukava: Vučić je 2020, pobedonosno otkriva savetnik, potpisao Vašingtonski sporazum u kom je Kosovo „po prvi put predstavljeno bez tzv. zvezdice, odnosno oznake 1244 koja je osporavala njihov suverenitet u međunarodnim odnosima“.
Potpuna neistina.
Takozvana zvezdica nije nikad korišćena u „međunarodnim odnosima“, već je trebalo da bude korišćeno u dokumentima EU, jer u EU postoji pet zemalja koje ne priznaju nezavisnost te teritorije.
Amerikanci nit su ikad prihvatili nit su ikad koristili taj naš kreativni doprinos odbrani suvereniteta kog su Albanci nazvali pahuljicom koja se zaista, posle nekog vremena, i istopila i praktično je se niko više i ne seća.
Ta istopljena takozvana zvezdica može da posluži još jedino kao paravan onima koji se samozavaravaju ili pokušavaju da sebe predstave boljima nego što jesu, znači, „patriotama“ i „borcima“ za Kosovo, iako su samo farsa.
Pošto je g. Đorđević u svom odgovor meni elaborirao sve što mu je palo na pamet, a jedino mi nije odgovorio: evo da ponovim pitanja, kratko i jezgrovito:
Da li smo mi, bivši „režim“, tražeći mišljenje o legalitetu proglašenja nezavisnosti KiM, s obzirom na dobijeno mišljenje Tribunala i korist koju je albanska strana tim povodom ostvarila, učinili patriotsko ili izdajničko delo?
Da li smo se mi, predstavnici bivše vlasti, hapšenjem Karadžića i Mladića, po mišljenju Mlađana Đorđevića, tim potezima svrstali u patriote ili izdajnike?
Ako je Vučić, prema tvrdnji MĐ, „doveden i održavan na vlasti da bi zaokružio nezavisnost lažne države Kosovo“, ko je taj ko ga je na vlast doveo i ko ga održava? Takođe, ako je Vučićeva uloga da „zaokruži nezavisnost“, da li to znači da smo mi iz prethodne vlasti, u kojoj je Đorđević imao značajnu funkciju, bili ti koji su nezavisnost Kosova ostavili nezaokruženom?
Pametan je g. Đorđević čovek.
Da nije ne bi nikad postao savetnik predsednika Borisa Tadića.
Šta mu je problem da mi jasno i argumentovano odgovori na ova tri pitanja?
Ako ponovo bude izvrdavao i ako mi bude napisao da ja u stvari „isturam sebe samo da on ne bi dirao Vučića“, reći ću mu odmah da grdno greši.
Na pamet mi ne pada da isturam sebe.
Namera mi je da isturam i kolegu savetnika Mlađana Đorđevića i sebe.
Ne da bih zaštitio Vučića, već da bih pokazao koliko je ničim izazvani Đorđevićev turbo-patriotizam tragikomičan, a njegova sklonost ka pronalaženju izdajnika bumerang koji pogađa upravo njega.
Pošto Mlađan nadahnuto tvrdi da ja u stvari „uplićem sagovornike u retorička nadgornjavanja, sa ciljem da se izgubi fokus sa suštine“, evo mi prilike da tu besmislicu demantujem.
Nije mi to cilj.
Ja mislim da je problem Kosova najveći državni i nacionalni problem.
Zato sam potpuno siguran da nema većih štetočina u društvu od onih terazijskih branitelja koji suštinski ne brane ništa, već grade svoj turbopatriotski imidž zloupotrebljavajući državnu i nacionalnu tragediju.
Cilj mi je da ukažem na tu kukavičku i štetnu zloupotrebu.
A želja mi je da o problemu i mogućnostima rešenja razgovaram sa ozbiljnim i pametnim ljudima koji na temu KiM ne žele sebi da prave najjeftinije političke poene, već razumeju da je „odbrana Kosova“ u stvari odbrana Srbije i da od sudbine rešenja problema zavisi sudbina i naroda i države.
I, naravno, sa ljudima koji razumeju da je kompromis sa Albancima jedini put ka dugoročnoj stabilnosti i miru.
Nažalost, u ovom trenutku u Srbiji postoji armija ćutologa, onih intelektualaca i političara koji žele da se stvar sa Kosovom što pre završi kako bi mogli da za bilo koji ishod okrive Vučića.
Da nesreća bude veća postoje i profiteri kosovske nesreće, saprofiti koji se hrane tim problemom.
Takvih smo se u prošlosti nagledali, a mnoge od njih mutna je Marica odnela na ropotarnicu istorije.
Mlađan Đorđević je predstavnik te struje.
Kad kažem Đorđević, ne mislim samo na njega, već na ogromne finansijske i medijske potencijale kojima raspolaže.
Na kraju, ukoliko Đorđević opet bude pokušao da me omalovaži tvrdnjom da mu nije do rvanja sa „nižim ešalonima režima“, poslužiću se rečima Kanjoša Macedonovića i reći ću mu da bolji i viši odoše boljima i višima, a ja jedva i Mlađe Đorđevića dopadoh.
Autor je bivši savetnik Borisa Tadića
