Zid je pao, nemojte mu ubacivati cigle 1Foto: Jovan Nedeljkov

U ruci obično drži parolu, dosadnu, staru parolu. Dirljivo je s kakvom ozbiljnošću pojedinci koji imaju želju, ali i nedostatak talenta za pisanje, pojašnjavaju čitaocima šta se stvarno dogodilo tamo negde gde se dogodilo i šta je pisac stvarno hteo da kaže, za čim uostalom nema ni potrebe, jer sve piše na internetu.

Svi znaju zašto je pao Zid, kad i gde, a ja sam pisac i imam prava da prenosim svoje impresije kako god želim, sve dok se urednicima i čitaocima to dopada i dok ne dovodim u zabludu.

Fall of the Wall bio je zvanični naziv proslave u Berlinu i moje uho voli Fall of the Wall. Međutim i da sam ja izmislila stih, i to je u redu.

To je moje pravo da mislim i pišem kako hoću. Takođe, govorancija u okviru proslave zaista nije ni bilo, što se sve može naći u Guglu na veb-sajtu grada Berlina, u programu proslave i to je moja impresija na koju imam prava, jer grad Berlin koji je grad umetnika nije udavio svoje posetitelje u danima proslave dosadnim panelima, nego umetničkim sadržajima. Panel, može se reći i govorancija, govorancijica, spič, spičić, zavisi od toga kako se meni dopada.

Što se tiče pravopisa, ne moram da ga poznajem više od elementarnog, jer za pisanje meni treba samo abeceda, kao matematičaru brojevi, sve dok ispunjavam srca mojih čitalaca. Mislim da lektor koji se javlja spolja s pismom „Poštovani“, iznad lektora u novinama nije ni potreban, jer sam mnogo puta viđala sitne duše kako u svojoj zavisti razotkrivaju lošu lekturu kao problem, a da to nema veze sa suštinom.

A kreacija traži da se odskoči više od toga. Nobelovka Elfride Jelinek napisala je roman u kompletu malim slovima, a ima i Rejmon Keno „Cacu u metrou“. Hvala lektorima Danasa, imaju mnogo razumevanja za moju dušu. Takođe nije mi jasno, a kakve veze ima u kojoj je rubrici tekst? Da l je specijalno, nezavisno, razglednica? Tekst je o proslavi. Možda pod „Zabava“? Notirati!

Ipak, u komentaru na moj tekst o berlinskoj proslavi najzajedljiviji je pokušaj da mi se podmetne nacizam i eugenika. Nemcima i jeste u krvi klasična muzika, o da!

Filharmonija je u Berlinu svaki dan puna, karte rasprodate, a Nemci su iznedrili genijalne kompozitore, instrumente, plemenite stvari, i to u tolikom broju, i u toliko vekova, da im jeste u krvi, kao što sam ja Zdravku Čoliću zbog čega mi je posvetio i istoimenu pesmu „Ti si mi u krvi“.

Moj tekst o proslavi dopao se Rudigeru Rosigu, uredniku Dojče velea za Balkan, Nemcu koji govori srpski i hrvatski, pa ga je preneo na svoj fejsić. Jer to su Nemci, puni entuzijazma, koji im je u krvi. Kao nama malodušnost. Tekst se zapravo dopao ljudima koji imaju humora.

Međutim, osoba koja je pisala protiv mog teksta, nije bila dovoljno poštena da kaže šta je zapravo muči, jer ona je organizator takozvanih berlinskih protesta takozvanih „1 od 5 miliona“, a ja sam protiv tih protesta pisala jedan tekstić ovde u Danasu koji se zove „Ako uzmete fekalne motke u ruke, zovite me obavezno“, gde sam se načelno izjasnila da sam i protiv ovih i protiv onih, i protiv vlasti i opozicije, a posebno sam se izjasnila protiv kriznog štaba ovde u Berlinu.

Tekst ove gospođe bio je zapravo zajedljiv pokušaj diskreditacije novine koje u Srbiji jedine imaju težinu, jer sve što je gospođa navela da sam pisala kao netačno–netačno je, jedino što je točno, jeste da joj se ne dopada tekst, što je baš dobro.

Moj generalni savet, za pačiće male – verujte bez šale, jeste ako žele da stignu nekud, pre svega odbace sve teorije koje su im zabetonirale mozak i počnu da stvaraju sopstvene.

Na fakultetima nas uče da ponavljamo stvari. Nemojte ništa shvatati ozbiljno, a ponajmanje sebe, nemojte preuveličavati vaš doprinos revoluciji, ona više ne postoji, jer tekst je pisala osoba koja o sebi kaže: „Shvatam koliko je društvena angažovanost postala važan deo mene i koliko mi nedostaje.“ Nije poenta u tome – ustati, doručkovati u toploj sobi i naoružati se parolama.

Doba Urlike Majnkof je prošlo. Parole, kao ni lektura nemaju smisla. Za mene kalup služi da iz njega iskočim, a ne da u njega uskočim.

Jer ja na to imam prava i ne može mi niko to oduzimati. A koji je tvoj doprinos univerzumu? To pitanje pametno mi je postavila pesnikinja Mirjana Stefanović, pre više godina, dok sam izvodila svakodnevnu jadikovku u Srbiji. U međuvremenu shvatila sam da mi se ne sviđa mnogo toga što na primer čitam, ali odmah sam odbacila ideju kritikovanja, jer to bi raznelo moju kreaciju, i odlučila sam da pišem nešto svoje.

I evo sada, moj doprinos univerzumu je taj da se stvarnim ljudima služim kao inspiracijom za romane. Posebno su mi inspirativni ukidači prava na mišljenje i kreativnost. Zid je pao, nemojte mu ubacivati cigle, a ni meni eksere u točkove. Jer čim napišete nešto otrovno, s promašenom temom, a tako seriozno, vi zavidite. Umesto toga, iznedrite nešto svoje, autentično.