Bez katarze

Dokumentarnost predstave potegla je naizgled prevaziđeno pitanje – šta je tu stvarnost, a šta fikcija i tako aktualizovala onu čuvenu da umetnost potkazuje stvarnost. Postavilo se, kao i uvek, pitanje ko je patriota, a ko ne. Glumci su napuštali projekat u nastajanju. Sukob koji je tinjao u Ateljeu između ansambla i uprave iznet je pred javnost baš nakon ovog komada. A sve je možda uticalo i na ishod predstojećih izbora. I izgledalo je kako je zaželeo upravnik Ateljea Kokan Mladenović – teatar kao u antička vremena, koji saopštava (neprijatne) istine i glas naroda na sceni.

Izbori su prošli i potpuno promenili odnos snaga na političkoj sceni. Što je, čini se, donelo još manje mogućnosti da javnost sazna istinu o ubistvu Zorana Đinđića. Ali je, sa druge strane, otvorilo mogućnost da pozorište radikalnije postavi pitanje o tom ubistvu. I ono je to i učinilo. Baš 5. oktobra, na godišnjicu tzv. demokratskih promena, nakon kojih je Đinđić postao prvi demokratski izabran premijer Srbije, odigraće se premijera još jedne predstave koja u naslovu ima njegovo ime. „Ubiti Zorana Đinđića“, predstava koja se igra u Fabrici novosadskog Studentskog kulturnog centra, nastala prema tekstu Rajka Đurića i Zlatka Pakovića i u Pakovićevoj režiji, prema Pakovićevim rečima, ne pokušava da otkrije istinu o Đinđićevom ubistvu, već istinu tog ubistva.

A istinu tog ubistva Srbija živi od trenutka kada se ono dogodilo, odnosno kada je, sada se to već slobodno može reći, proces demokratskih promena zaustavljen. I od kada je Srbija, kako neko reče, neprekidno u predizbornoj kampanji. Nikada se ne stiže do ishoda izbora, još manje do mogućnosti da se sagleda njihov učinak. Sve do ovih poslednjih, koji su nas, čini se, pokrenuli. Sve je vraćeno ne na trenutak pre ubistva Đinđića, nego na onaj u kome on još nije bio premijer. Živimo, kažu teoretičari i filozofi, u postistorijska vremena, a društvo i njegova umetnost uveliko su u post-postmoderni. I pozorište je uglavnom postdramsko. Kao dve pomenute predstave – nema fabule, zapleta i raspleta, dramskih likova, nema zapravo ni drame, pa tako ni one njene glavne odlike još od antičkog teatra – katarze. Nje, kao što vidimo, odavno nema ni u savremenom srpskom društvu.