Dani kada je Srbija ključala 1

Četvrt veka se navršilo ovih dana od demonstracija, koje je pokrenula samovolja jednog diktatora Slobodana Miloševića, da na biračkim mestima i po izbornim komisijama prekraja volju građana koji su glasali na lokalnim izborima.

Bunt je tada krenuo iz Beograda i Niša, da bi već sutradan epidemija nezadovoljstva počela da se širi po čitavoj Srbiji.

Nije dosta vremena trebalo građanima da se organizuju, izađu na ulice i kažu – dosta je.

Digli su se i studenti – 119 dana su neprestano protestovali, uz podršku velikog broja svojih profesora, a i jedni i drugi su rizikovali da izgube – studenti godinu, profesori posao, a i jedni i drugi glavu, u krvavim okršajima sa Miloševićevom policijom, ali i „kontramitingašima“, zavedenim bezumnom ideologijom tadašnjeg gospodara života i smrti u Srbiji, koja im je kao kroz levak sipana u mozak kroz provladine medije.

Studenti koji su tada noću spavali po klupama i amfiteatrima fakulteta, danas su zreli ljudi.

Neki su ostvareni, neki razočarani.

Ali su, uglavnom, svi saglasni da su njihove šetnje i blokade bile uvertira za ono što će uslediti Petog oktobra 2000. godine – jednom za svagda, konačno zbogom Miloševiću i njegovoj bezumnoj politici ratova, razaranja, političkih ubistava, prebijanja, gušenja medija u kojima su radili ljudi koji su se usudili da misle svojom glavom, te na kraju opštem osiromašenju naroda, koji se dovijao kako da preživi, da na sto donese hleb i jogurt.

Milošević je neoprezno krađom izbora, vođen filozofijom „može nam se“, ringlu na šporetu na kojoj je već nekoliko godina na tihoj vatri kuvao građane okrenuo na „šesticu“.

Ali građani nisu žabe – umesto da budu živi skuvani, izašli su mu na ulice.

I ugasili šporet.

Pod pritiskom međunarodne zajednice morao je da prizna rezultate.

Opozicija je došla na vlast na lokalu, onde gde su pobedili. A narod? Pa narod je osetio kako miriše pobeda, a njen miris je opojan i ne da se tako lako zaboraviti.

A današnja vlast?

Neko će zapitati „zašto sad pominjete današnju vlast, devedesete su iza nas, zašto ne živiti u trenutku?“ Prvo, zato što su današnji vlastodršci čeda devedesetih godina.

Drugo, što su tada naučili lekciju da se izbori ne kradu na biračkim mestima i po komisijama, nego pre izbora: kontrolom medija, zastrašivanjem, ucenama i vođenjem spiskova.

Treće, jer je jedino što su od devedesetih promenili čvor na kravati. I četvrto: zato što je ringla na „petici“. Kad tad će krenuti da ključa.