Dejtonski vilajet

A pritom zasnovana samo na jednoj jedinoj reči, koja se opet nikada suštinski ni istinski nije odomaćila ni u bosanskom, ni u srpskom, ni u hrvatskom jeziku.

Dejton! Ime američkog gradića u kojem je pre tačno 17 godina skovan trojni mir malo ko i danas voli u Bosni i Hercegovini, baš kao što pre jednog veka i nešto više nije bio voljen ni Poćorek, „guvernanta“ koja je bečki dvor poslala da iz višestoletnog gliba izvuče zemlju izmrcvarenu unutrašnjim sukobima. I zato bi i današnjoj Bosni mogla da se prišije ona, navodno andrićevska misao o „tamnom vilajetu“. I svačija, a opet ničija, jer nije skrojena po mustri nijedne od tri „velike“ ideje iza kojih zapravo stoje i opstaju primitivni nacionalizmi.

Ali za ljude nekontaminirane nacionalizmom, baš u tome je ona suštinska lepota Bosne i Hercegovine, ravna najlepšim putopisima Evlije Ćelebije. Nikad megalomanska, ali nikad ni zatrta, uvek samo do moguće mere. I zato se može reći da je s ove strane ona fizička, geografska granica na Drini, a ona suštinska na Bosni, čiju su vodu samo za sebe hteli velikosrpski, velikohrvatski i velikobošnjački projekti. A zapravo bi se u njoj davili kada bi je zagazili. Stoga, da je kojim slučajem nema, valjalo bi je ucrtati na karti, jer nam njena teška istorija pokazuje podjednaku pogubnost svih nacionalnih isključivosti.

Na pitanje upućeno Srbinu iz Banjaluke da li je Srbijanac ili Bosanac, Hrvatu iz Mostara je li „hrvaćanin“ ili Hercegovac, Bošnjaku iz Sarajeva da li je iza i posle svega jednostavno: Bosanac, većina odgovora bi glasila: Srbin i Bosanac, Hrvat i Hercegovac, Bošnjak i Bosanac istovremeno. I tu dolazimo do apsurda koji dejtonski mir čini tužnim: intimno su svi Bosanci ili Hercegovci, a na biralištima uz ljude poput Milorada Dodika ili Harisa Silajdžića, koji niti razumeju niti pokazuju želju da razumeju zemlju u kojoj žive. A stih velikog pesnika tako jasno i lepo kaže: „Bosna da prostiš jedna zemlja imade, I posna i bosa da prostiš, I hladna i gladna, I k tomu još, Da prostiš, Prkosna, Od Sna.“