Demokratski novembar

Ali, fortuna je proletos odlučila da zapleše sa večitim gubitnicima, Nikolićem i Vučićem, pa su se tako oni i njihovi naprednjaci domogli vlasti na svim nivoima.

I kako to mora da bude na gubitničkoj strani, a ovaj put je to, verovali ili ne, Demokratska stranka, kola su krenula nizbrdo. Najpre su je napustili socijalisti (i pored „istorijskog pomirenja“), pa preko Dinkića i njegovih regionaša, svi do sandžačkog rasparenog para Ljajić – Ugljanin. Tako je DS na izvestan način doživela sudbinu Miloševićeve Srbije – otišli su svi koji su mogli. A onda je na red došlo unutarstranačko prebrojavanje.

Subotnje saborovanje demokrata pokazalo je da ova stranka ipak i dalje poseduje unutrašnju snagu i zdrav demokratski potencijal, koji se, ma koliko to paradoksalno delovalo, ogleda u strukturiranju dva jaka međusobno suprotstavljena centra, jednog oko aktuelnog predsednika Borisa Tadića, drugog oko beogradskog gradonačelnika Dragana Đilasa, koji će najverovatnije uskoro i formalno postati pretendent na čelnu poziciju kod demokrata.

Setimo se, i pored svih izbornih poraza, Vuk Drašković ili Vojislav Koštunica ostali su stameno na čelu svojih partija, Ivica Dačić je „isplivao“ tek kada je Milošević završio u Hagu, a Tomislav Nikolić je sopstveni politički identitet mogao da zaokruži pošto je napustio Šešeljeve radikale. U tom smislu, razvoj događaja u DS nagoveštava drugačiji scenario: samo jedan može biti pobednik, drugi će morati među obične članove.

Istini za volju, unutarstranački okršaji među demokratama viđani su i ranije: Đinđić je svojevremeno smenio Mićunovića, Vuksanoviću nije pošlo za rukom da zasedne na čelo stranke umesto Đinđića. Politički pragmatizam verovatno ni Tadiću niti Đilasu ne bi dozvolio da krenu stopama jednog od dvojice poraženih u okršaju sa Đinđićem: niti da osnivaju stranke (kao što je Mićunović formirao Demokratski centar), niti da se udome na nekoj drugoj političkoj adresi (kao Vuksanović u Perišićevom Pokretu za demokratsku Srbiju).

U tom smislu, biće to rat na sve ili ništa i zato je sasvim razumljivo što analitičari najavljuju žestoku (i prljavu) kampanju dve suprotstavljene strane. Trenutno i Tadić i Đilas imaju poneki adut u svojim rukavima i zato se niko ne usuđuje da prognozira ishod, zbog čega će Srbija sa velikom pažnjom čekati „demokratski novembar“.