Gledajući unazad komercijalni ugovori koje su vlade Srbije sklapale sa stranim i domaćim kompanijama preskupo su koštali poreske obveznike naše zemlje.
Koliko je samo miliona isplaćeno za anekse ugovora za izgradnju raznih puteva i mostova, koliko je samo koštao čuveni ugovor sa Fijatom, kako je pravljen ugovor o koncesiji Horgoš-Požega posle čega je ugovor i raskinut, a mi završili na arbitraži sa koncesionarima. Uzgred, na tim arbitražama Srbija je izgubila više od 100 miliona evra. Zajedničko za sve te ugovore jeste što su oni uvek skrivani od javnosti, bar ispočetka, da bi pod pritiskom bili objavljivani, mada retko u celosti.
Evo već više od pola godine čekamo da se objavi ugovor o koncesiji Aerodroma „Nikola Tesla“ dok javnost nagađa da je niški aerodrom osuđen na golgotu baš zbog koncesije beogradskog aerodroma. Ovih dana plaćamo još jedan „genijalan“ ugovor zaključen još davne 2009. godine, kada su Evropska banka za obnovu i razvoj i međunarodni investicioni fondovi IFC, DEG i Svedfund postali suvlasnici Komercijalne banke, najveće domaće banke preostale nakon likvidacije četiri velike državne banke.
U tom ugovoru, koji takođe nije poznat javnosti, izgleda da je država tada dala tzv. put opciju, odnosno garantovala investitorima otkup njihovih akcija po određenoj ceni ukoliko ne krene u privatizaciju banke u određenom roku. Inače za ovu klauzulu saznali smo iz izjave premijerke Ane Brnabić pre godinu i po dana, kao i da bi isplata akcionara koji drže 41,3 odsto banke koštati 252 miliona evra.
Zanimljivo je da Srbija prodaje Komercijalnu banku, dakle ispunjava uslov iz ugovora, ali će opet morati da isplati investitore jer to radi sa zakašnjenjem. Rezultat je da dok se akcijama Komercijalne trguje na nivou od 2.800 do 2.900 dinara, nemački i švedski fond isplaćeni su sa po 4.447 dinara po akciji, 53 odsto više od tržišne cene.
Da bi u predstojećoj privatizaciji država povratila taj novac, vrednost cele Komercijalne banke morala bi da dostigne skoro 634 miliona evra. Nezavisni stručnjaci su ubeđeni da će tu cenu ova banka teško dostići. Prodaja ispod ove cene (za 100 odsto banke) značila bi da je država doplatila ovim fondovima. Iz ovoga možemo da izvučemo dva zaključka, da je državna administracija sklona da pravi teške i skupe greške, da li iz neznanja ili nečeg drugog i da međunarodni (neprivatni) fondovi nisu baš takvi dušebrižnici kakvim se predstavljaju i da će rado zaraditi na neznanju ili nečem drugom nesposobne administracije.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
