Pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima u Sjedinjenim Državama deo je istog procesa koji bi mogao da se nastavi naredne godine, na predsedničkim izborima u Francuskoj i parlamentarnim u Nemačkoj sa nešto manjim izgledima za značajniji uspeh nemačke populističke desnice. Za sada.

Posmatrači nenaklonjeni Trampu juče su prorokovali američki „bregzit“. Moguće je da su u pravu, ali postavlja se pitanje iz čega će to Amerika izaći. Iz međunarodnih trgovinskih aranžmana, kao što je Tramp obećao? Iz svetskih sukoba, kao što je takođe juče obećao, ali ne rekavši to preciznije?

Mogu se voditi rasprave o tome donosi li Tramp promene na bolje ili na gore. Međutim, trenutno je jasno samo to da su SAD i svet pred neizvesnošću. Ko je tokom ove predizborne kampanje govorio o izvesnosti je ili živeo u iluzijama, ili ih je namerno stvarao. Bilo je i jednog i drugog.

Donalda Trampa su otkako je najavio kandidaturu otpisivali odmahivanjem ruku i blaženim osmehom. Tramp je potom uspeo da tokom meseci republikanske kampanje počisti stranačke glavešine koje su favorizovale druge kandidate. Konačno, stavio je tačku na političku karijeru Hilari Klinton.

Što je važnije, stavio je, po svemu sudeći, tačku na jednu vrstu politike i ekonomije koja je oličena u reči koja se većini Amerikanaca očigledno smučila: establišment. Establišment koji je potcenio milione ljudi koji su teško pogođeni u godinama posle izbijanja ekonomske krize 2008. I oni manje pogođeni, zajedno s njima, izgubili su poverenje u elite koje su od njih očekivale blanko podršku zato što su one „normalne“, a njihovi izazivači „nenormalni“.

Mejnstrimu američke politike Berni Sanders je bio veće zlo od Donalda Trampa. Zato su ga i proglasili za komunistu. Dobili su Trampa.

Tramp zaslužuje poverenje i podršku za novi početak, pre svega za prevazilaženje podela u američkom društvu koje je obećao. U pobedničkom govoru predstavio se u potpuno drugačijem svetlu nego što je izgledao, ili kao što je bio predstavljan tokom kampanje. Nastupio je zrelo, kao državnik.

Trampov vodeći slogan je „Prvo Amerika“. Zato je mnogo manje jasno čemu treba da se nada ostatak sveta, uključujući našu Evropu. Odgovori, koji nam trebaju još odavno, treba da dođu što pre. Možda će stići 2017. sa konačnim krahom „štedljive“, neodlučne politike i ekonomije štednje.