Apsurdno, u prvih deset meseci 2019, koja je proglašena za godinu bezbednosti i zdravlja na radu, samo na gradilištima Srbije poginulo je 18 radnika, što je više nego u celoj 2018. kada je stradalo 15.
Ukupan broj smrtnih slučajeva ne ukazuje da je država rešila ozbiljnije da se pozabavi nesrećama koje se dešavaju na poslu.
Crna statistika za prošlu godinu kaže da su poginula ukupno 53 radnika, a do oktobra ove najmanje 38. Kažemo najmanje, jer preciznih podataka nema s obzirom na to da se još uvek ne vodi elektronska evidencija o nesrećama sa fatalnim ishodom, težim ili lakšim povredama.
Istina, Ministarstvo za rad već šest godina poseduje softver koji bi to trebalo da omogući, samo što još nije uspelo da ga stavi u funkciju pa je čak predvidelo sredstva da se ove godine nabavi novi.
Ali, nije sve ni do resornog ministarstva. Ono nema dovoljno inspektora na terenu da preventivno nadzire sva gradilišta i firme u kojima su povrede moguće. Nema ni uticaja na dalji tok postupka, kada utvrdi manjkavosti, nebezbedne uslove, osim da ponovo dođe u kontrolu. Ukoliko je reč o ozbiljnijim propustima, pa prijava ide dalje, u tužilaštvo i na sud, reč inspektora i posledice koje su nastupile kao da nisu dovoljni.
Čak ni zakoni, koji bi mogli da budu rigorozniji i da predvide veća ovlašćenja u kontrolnom postupku, ali bi i ovakvi kakvi su mogli da posluže ako se primenjuju. Ali, ne primenjuju se. Zatvorsku kaznu koja je predviđena u slučaju pogibije radnika, od dve do 12 godina, još niko nije „zaradio“. Uvredljive su i mere izrečene nakon pogibije radnika na gradilištu u Ulici kneza Miloša – jedna uslovna, jer je rukovodilac priznao krivicu a protiv dve odgovorne osobe, po istom osnovu, tužilaštvo je obustavilo postupak primenjujući institut oportuniteta, odnosno prihvatajući umesto kazne uplatu od po 250.000 dinara.
Da li toliko vredi život radnika? Verovatno i manje, sudeći ne samo po ostalim presudama o kojima se i u javnosti manje zna, nego i prema ukupnom odnosu države prema radnicima, gubitnicima u tranziciji društva. Stradanje na radnom mestu samo je najdrastičniji vid odnosa koji se uspostavlja i u kome nema mesta za one koji očekuju da im kapitalizam donese ne samo bogate sugrađane nego i pravila igre davno uspostavljena u razvijenim zemljama.
A ona priznaju i pravo poslodavca na profit i pravo radnika da imaju bezbedne uslove za rad, određeno vreme za odmor, pristojnu zaradu i naknadu za veće angažovanje. Ti postulati, na kojima počiva uspešna zapadna privreda i socijalna država, za većinu radnika u Srbiji gotovo da su nedostižni. Približili bi im se ukoliko bi vrh vlasti to odlučio i obezbedio bolje zakone i saradnju među institucijama. Umesto toga, mnogo je lakše na stub srama staviti glumce koji su o tome odlučili da progovore kroz pozorišnu predstavu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
