Ove reči izgovorio je predsednik Srbije Aleksandar Vučić na Glavnom odboru svoje partije prošle nedelje, objašnjavajući zašto automobili mile beogradskim ulicama, a autobusima treba i po 20 minuta da prođu kroz Nemanjinu, ulicu u kojoj se doduše ne nalazi njegova kancelarija, ali u kojoj rade mnoge njegove kolege iz Vlade Srbije i raznih ministarstava, koje svaki dan imaju priliku da kroz prozore posmatraju muku običnih Beograđana, onih koji nemaju ni vozača, ni klimu ni blinkere.

Moguće je da iz neudobnosti službenog audija A8, poklonjenih mazdi, blindiranog BMW-a ili prosto gledajući odozgo iz helikoptera, visokom državnom činovniku poput predsednika, premijera ili ministra, zaista liči da narod živi bolje, a naročito da je automobila više. U centralnim gradskim ulicama kola stvarno stoje branik uz branik. Pomeraju se nekad i puževim korakom. Trube. Prave gužvu. Stoje. Možda se naši visoki službenici čak i nerviraju gledajući tu gomilu četvorotočkaša, zbog kojih oni sada kasne na svoje sastanke.

Možda misle: „Koliko li je tih novih automobila i zašto svi ti ljudi ne idu autobusom? Mora da se baš dobro živi u ovoj Srbiji od kad je mi vodimo, a svi samo kukaju da im je loše. Samo što to niko neće da prizna, nego piju onaj, kako se zove, kapućino, a od kad smo im doveli Starbaks, piju i espreso, ne moraju da idu u Budimpeštu… mada će i to moći, sad kad im napravimo brzu prugu.“

Kada bi naš predsednik i ljudi oko njega nekad izašli sa zadnjih sedišta i prošetali gradom, pa možda i ušli u neki od autobusa, kojima su se u neka stara ružna vremena i sami svakodnevno vozili, videli bi da je automobila na ulicama toliko mnogo jer im zbog raskopanog asfalta i zatvorenih saobraćajnica treba duplo više vremena da se proguraju od tačke A do tačke B pa svi stoje nagurani jedan uz drugi. A tako stoje i preznojeni putnici u autobusima, toliko malobrojnim, da se dispečerski izveštaji ili redovno falsifikuju ili pak gradske vlasti misle da je saobraćaj po redu vožnje hir razmaženih građana. Razmaženih, jer su ih oni suviše navikli na dobro. Jer im je skočio standard. Da ne misle tako, u GSP bi otkazi leteli na sve strane.

U Srbiji je prosečna plata 463 evra, a svaki drugi radnik prima manje od 354 evra. To je naš standard. Toliko dobro živimo. I od tog novca oni srećni kupuju automobile. Neki od 1.000 evra ili 2.000 evra. A neki i od 100.000 evra. Možda predsednik samo češće sreće ove druge.

Povezani tekstovi