Hleba i (fudbalskih) igara 1

Već skoro dva milenijuma ova izreka stoji čvrsto kao stena na temeljima odnosa vlasti i javnosti.

Najmanje već dve hiljade godina odvija se u osnovi ista igra u kojoj vlasti pokušavaju da stanovništvo što više udalje od poslova države i trošenja njihovog novca i pokazalo se da je zabava za mase i po mogućstvu pun stomak najbolji recept za to.

Ni uloge se nisu mnogo promenile.

Moderni gladijatori su sportisti, koji se ne bore direktno za slobodu, već za novac i popularnost.

Stanovnici imaju nominalno pravo da učestvuju u javnim poslovima, ako ništa bar kroz izbore, ali tim je vlast više motivisana da ih anestezira. Ovih dana ta anestezija je postala prilično skupa.

Ako je verovati medijskim objavama, 600 miliona evra je plaćeno da narod pred televizorima šest godina uživa u veštinama gladijatora koji jure loptu na engleskim fudbalskim terenima.

Za gledanje sportista na ostalim borilištima plaćeno je u proseku dvostruko više nego samo godinu-dve ranije. Poređenja radi, Ziđin je platio 350 miliona evra da postane većinski vlasnik RTB Bora.

Gasprom je platio 400 miliona evra da postane većinski vlasnik NIS-a. Štada je uložila 650 miliona evra u Hemofarm. Budžetska ušteda tokom trogodišnjeg smanjenja penzija iznosila je oko 600 miliona evra.

S druge strane, ekonomski gledano, kompanije se trude da publici daju ono što traže, njihova igra je gledanost, a u broju korisnika leži profit.

Međutim, kada se uđe u trku pacova, trku do dna, kada pobeda konkurencije postane jedini cilj, onda profit odlazi u drugi plan. Još kada su kompanija i vlast povezani, vlasnički i upravljački, kada se umešaju i politički ciljevi i želja za kontrolom javnog mnjenja, onda biznis ciljevi padaju još niže na lestvici prioriteta. Za ispunjenje ovih ciljeva se ne pita šta košta.

Kada je kompanija privatna, njeni vlasnici uglavnom snose trošak svojih odluka i tako i treba da bude. Kada je kompanija državna, onda se trošak uvek može i neizostavno prebaciti na društvo.

To je moguće i čak i lako prolazi zato što je društvo anestezirano igrama ili doslovno prevedeno cirkusom i nezainteresovano je i nesposobno da kontroliše kako vlasti troše njihov sopstveni novac.

Što se više novca troši po volji i diskreciji vlasti umesto po zakonu, to je više cirkusa potrebno da skrene pažnju građana. Gde je granica iza koje igre više ne mogu zamagliti akcije vlasti ostaje da otkrijemo. Poslednjih tridesetak godina pokazali smo izuzetnu trpeljivost.