Igre Telekoma 1

Da li će Telekom Srbija postati vlasnik IPKO-a? Neće. Da li je cena realna? Ne zna se.

Već su se čuli glasovi kosovskih zvaničnika da tu ponudu treba blokirati. A postoji i iskustvo sa tendera za prodaju Telekoma Albanija, gde je naša kompanija opet dala najbolju cenu, oko 60 miliona evra, ali nije postala vlasnik.

Tada je predsednik Albanije Edi Rama objasnio da je srpski kapital dobrodošao, ali ne baš svuda.

Posebno ne u telekomunikacijama koje je odjednom proglasio za strateški sektor.

Nema veze što njihov Telekom bio u vlasništvu grčkog OTE-a a on pak u Dojče telekomu. Postoje u strateškim sektorima poželjni i nepoželjni partneri.

Zašto se onda Telekom Srbije trudio da sklopi obimnu dokumentaciju i učestvuje na javnom pozivu? Da li je verovao da daje ponudu koja se ne odbija?

I da li je srpska državna firma realno spremna da kupi relativno mali udeo na takođe malom tržištu?

Da li je sama ponuda napravljena tako da čisto nervira kosovske vlasti? Da pokaže kako je odbijanje da se proda, dakle jedan ekonomski dobar posao za kosovskog operatera, pod direktnim uticajem njihovih političkih struktura?

Da potvrdi kako kosovske vlasti srpski kapital smatraju nepoželjnim u svom privrednom ambijentu, što bi možda bio neki „plusić“ za Srbiju u pregovorima.

Ako bi se prihvatio argument Rame da je reč o strateškom sektoru, pa se država pita kome će ga ustupiti, onda kosovske vlasti dolaze u još jednu nezgodnu situaciju. Jer, IPKO za koga se traži kupac već je u stopostotnom vlasništvu Telekoma Slovenija.

Dakle, Slovenci mogu da kupuju stratešku firmu na Kosovu, ali srpska firma to ne može. Još jedan „plusić“.

Postoji i drugo objašnjenje.

Telekom Srbija zna da neće postati kupac, ali daje najbolju ponudu i time diže cenu koju kosovski Telekom može da dobije u razgovorima sa nekim od postojećih ponuđača, verovatno austrijskim A1 ili bugarskim Vivakomom.

Zauzvrat dobija sigurnost za svoj deo mts mreže koju ima na Kosovu.

Nije baš da obe opcije deluju realno.

Ujdurme oko ponude za kosovski Telekom više liče na lokalni ples, a da nije u pitanju ni „šota“ ni „moravac“. Pre je reč o dečjim igrama ili preciznije dečjim bolestima u kojima se politika vodi uz smišljanje situacija iz Šojićevog asortimana.

Koja god igra da je u pitanju, u njenom centru je državno preduzeće, vlasništvo građana Srbije. Osnovano je kako bi obezbedilo mobilnu mrežu i donosilo prihod, ali se umesto toga obilato koristi za političke ciljeve.

Od preuzimanja telekomunikacionih kompanija iz susedstva, pa do nejasnih, basnoslovno plaćenih raznih televizijskih kanala, nekako nevidljivih u kablovskim programima. Sve u interesu građana kao potrošača i vlasnika.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.