Jasan potpis

Postala je praksa da se o ubistvima novinara – Ćuruvije, Dade Vujasinović ili Milana Pantića govori samo za godišnjice, dok se tokom godine ignorišu. Verovatno jer su i rezultati poražavajući. Slučaj Ćuruvija je već godinama u Specijalnom sudu bez epiloga. Za ubistvo Vujasinovićeve je bilo potrebno duže od decenije da bi se okvalifikovalo kao ubistvo. Slučaj Pantić i dalje je na početku – u prašnjavim arhivama jagodinske policije.

Za razliku od ostalih, predmet Ćuruvija ima jasan potpis Resora državne bezbednosti Srbije. Pratili su ga danima, povukli se pet minuta pre ubistva, vozilo DB je bilo ispred zgrade, svedoci su prepoznali ubice, utvrđeno je da su u blizini mesta ubistva Ćuruvije bili pripadnici DB Ratko Romić i Miroslav Miki Kurak, što je bilo zabeleženo na baznim podstanicama mobilne telefonije. Uprkos tome, oni su i danas na slobodi. Romić je čak uspeo da od države naplati odštetu zbog hapšenja u policijskoj akciji „Sablja“, dok Kurak, prema pisanju medija, živi u Tanzaniji gde se bavi organizovanjem lova na afričku divljač.

Iako ubistvo Ćuruvije ima jasan potpis države, čini se da pravosuđe u Srbiji ne zna ili ne želi da čita taj krvavi rukopis. Politička volja da se reši ovaj slučaj postoji, bar deklarativno. Ipak, epiloga i dalje nema. Čini se da su retrogradni elementi Miloševićeve tajne službe i dalje duboko infiltrirani, odnosno srasli sa novim-starim državnim strukturama.

Nakon petooktobarskih promena, nažalost, u Srbiji je postignuto to da neko „drugi“, bilo da je političar, prijatelj iz detinjstva ili kolega iz službe odlučuju da li će neko u zatvor ili ne, da li će biti podignuta optužnica ili ne. Osim ubica Slavka Ćuruvije, podsetimo se i predmeta Svetlane Cece Ražnatović, ili slučaja članova porodice Milošević – Mire Marković, Marka i Marije. Odgovorom na pitanje gde se oni sada nalaze dobija se tačna „lokacija“ Srbije, ali i „reformisanog“ pravosuđa – u rukama pojedinačnih i kratkoročnih interesa pojedinaca i njihovih prijatelja.