To je zvaničan podatak, mada bi tačnije bilo reći da je vlada obeležila četvrtu godinu mandata na čelu sa Aleksandrom Vučićem. Čak ne bi bila greška tvrditi ni da je ovo šesta godina jedne iste vlade. U poslednjih godinu dana na čelu stola u Nemanjinoj sedi Ana Brnabić, na početku je sedeo Ivica Dačić, a između Vučić, koji i danas kadruje i odlučuje kao da je tu. Tako da je ovo „vlada kontinuiteta“, kako je rekla i sama Ana Brnabić.

I šta je uradila Vlada za ovih godinu dana? Stabilizovala javni dug, podigla plate u javnom sektoru i najniže penzije, poboljšala poziciju Srbije na Duing biznis listi, održala visok nivo stranih investicija, podigla kreditni rejting zemlje i uspešno završila aranžman sa MMF-om.

Ako pitate Vladu, to je sjajno. Ako pitate makroekonomiste, to je dobro. Ali ako pitate građane, to je nebitno. Jer građani ne mogu da pojedu ni Duing biznis listu, ni kreditni rejting, a još manje aranžman sa MMF.

Kako onda izgleda poslednjih 365 dana iz ugla čoveka? Pa, gorivo je među najskupljim u regionu, plate posle Albanije najniže, zakon kojim su smanjene penzije još je na snazi, iz Srbije se iseljava sve više mladih i obrazovanih, a godišnje ostanemo bez grada od 40.000 ljudi. Jedemo manje mesa, a više hleba, plaćamo sve veće poreze, a o nižim doprinosima privreda i dalje samo sanja.

U poslednjih 365 dana čuli smo da je „nebo granica za radnika koji ne pita za radno vreme“, da je svetla budućnost „malog Ilije“ da kad poraste mota kablove u fabrici i da je predsednik nezadovoljan što ga u većini takvih fabrika radnici ne dočekuju sa osmehom i elanom, no sasvim smrknuti.

U ovih godinu dana je ugašena Goša, pošto se njen radnik prethodno ubio zbog neimaštine, radnici Fijata su postigli jedan od najgorih sporazuma u istoriji štrajkova, država je počela da deli subvencije superprofitabilnim stranim firmama iz IT sektora, a protesti vozača su blokirali puteve širom zemlje. U Beograd na vodi se niko nije uselio, ali je zato tamo izbio požar, kula „koja će biti završena do 2016. godine“ još nije izašla iz zemlje, Er Srbija se pretvorila u nacionalnu lou kost firmu koju i dalje plaćamo u milijardama, a Etihad je objavio da njegovi direktori ostaju ovde – do kraja godine.

Beogradski aerodrom smo dali Vansiju za puno para i niški aerodrom pride. Videli smo kako odbornici koji su rođeni, odrasli i žive u Nišu dižu ruke da njihov aerodrom bude nečiji tuđi, dok njihove komšije uzaludno protestuju pred njihovim vratima. „Nemojte da vršite moralni pritisak na nas“, uzviknula je sekretarka gradske skupštine, opisavši tako, kao niko do tada, odnos vlasti i građana u današnjoj Srbiji.

Eto, i posle ove godine važi ona stara Vučićeva: „Sramota me koliko nam dobro ide“. Stvarno sramota.