Neprodati Telekom

Politički trošak ovde je evidentno preovladao. Od kada je izračunato da prodaja donosi manje glasova od zadržavanja kompanije videlo se da vladu toliko i ne zanima da proda Telekom. Sve je tiša bila priča od tada. Sve se manje ministara razmetalo ionako lažnim pričama kako se svet prosto otima da kupi našeg operatora. Te neki Slimovi, te neki Fridmani, te neki Savirisi. Niko od njih nije ozbiljno ni razmišljao o Telekomu. U priči su od početka bili Telekom Austrija i Dojče telekom. Samo je trebalo da prevlada ko će bolje pritisnuti vladu.

S obzirom na to da su i partije na vlasti imale svaka svog favorita i tu je trebalo da prevlada jedna strana. Teška se borba vodila. Obe kompanije strašno su se trudile da umanje cenu, ali sva je priča, i finansijska i politička, pala u vodu kada se pokazalo da Telekom ne bi valjalo prodati zbog izbora. Očigledno je zato i cela priča oko prodaje bila tako lepo zamršena – te se ne zna koliko vlada prodaje te se ne zna ni da li prodaje infrastrukturu te da li prodaje celu infrastrukturu. Tako se ne prodaje ni neki STR, a ne ozbiljna kompanija

Telekom Austrija, pokazalo se bespotrebno, stavio je svoj ugled na stub srama, ali nisu mogli da rizikuju da ih Dojče na mala vrata pretekne. I to je potpuno razumljivo. Vladi je to sada lepo leglo da još jednom demonstrira svoju odlučnost (pošto nema ni na čemu pametnijem), a u stvari se lepo izvukla iz jedne neprijatnosti. Ko slavi? Pa svi oni koji su toliko lobirali protiv prodaje. A to su oni koji su lepo živeli od Telekoma i kojima ne bi odgovaralo da je kompanija bila prodata. Slavi se i u samoj kompaniji. Em što bi gomila njih ostala bez posla, em što bi morali drugačije da rade, em neki od njih imaju daleko ozbiljnije razloge od tih da slave. Možda ne bi bilo loše da slavi cela država ako premijer održi reč pa zaista postavi profesionalni menadžment i oslobodi Telekom, i svako drugo državno preduzeće, političkog pritiska. Jer Telekom će uskoro isplatiti dug Siti banci. I onda će lepe pare da donosi.