„Treba je zaklati i dati ovima sa B92 da je pojedu, mrtva kurvo“, napisao je Samardžić na Fejsbuk profilu grupe Insajder. Ovakve i slične pretnje svakodnevno se mogu pročitati na internetu, ne samo na Fejsbuku nego i na skoro svim društvenim forumima. Uvrede, pretnje, najneverovatniji repertoar psovki, pominjanje krvavih majki, očeva, dece, braće, ustaša, četnika, balija, raznih mučenja „samo da mu dopadnu šaka“… Da li će tužilaštva u budućnosti reagovati i na ovakve pretnje? Do sada se nisu baš istakli, ali bi njihovo interesovanje za ovakve slučajeve mogao da bude dobar znak. Baš kao i ova presuda.

Ono što svakako brine jeste neujednačena sudska praksa u ovakvim slučajevima, odnosno nepostojanje sudske prakse. Ipak, komunikacija se danas sa pisama i mobilnih telefona i definitivno preselila na internet. Koliko je uopšte moguće procesuirati slučaj u kojem se preti, a ne narušiti osnovno ljudsko pravo – pravo na slobodu mišljenja i njegovo izražavanje. Sloboda mišljenja po definiciji podrazumeva i teške reči, ali ne i pretnje smrću ili napadima na „telesni integritet“. I to je mesto gde bi trebalo da nastupe policija i tužilaštvo. Međutim, na tom mestu se obično zakaže. Policija kaže – neka prvo nešto učini, pa ćemo onda da reagujemo, a tužilaštvo opet prebacuje na policiju prikupljanje podataka da bi mogla da formira slučaj. I tako dok se ne dogodi tragedija.

Ovakve vrste pretnji samo po ko zna koji put pokazuju dubinu pada srpskog društva i količinu beznađa u kojem se nalazimo. Ni mediji u „osvešćivanju“ javnosti ne doprinose baš mnogo, uglavnom prećutkivanjem, žmurenjem, a u nekim slučajevima i odobravanjem pretnji. Naročito ako su predmet pretnji mediji ili pojedinci koji neće da ćute o nasilju i svim društveno iščašenim pojavama.

Upravo društvene mreže dokazuju da je mentalna zatvorenost, konzervativizam i isključivost postala preovladavajuće stanje nacije. Nažalost, izlaz je daleko, a posledice su nesagledive.