Nominalna, to je ona kamata koju banke krupnim slovima prikazuju u svakoj svojoj reklami i koja je uglavnom niska. Efektivna, to je ona odštampana malim slovima, koju morate da tražite negde u uglu ekrana ili brošure na kojoj po pravilu stoji mnogo viša cifra. Vi banci plaćate tu višu cifru.

U razliku između ove dve kamate ulazi mnogo toga, ali često najskuplja stavka je takozvani trošak obrade kredita. Ova stavka, koja nekad košta 0,5 odsto celog kredita koji uzimate, a nekad i čitavih 2,5 procenata kredita, može se naći i pod drugim imenima: administrativni trošak, trošak puštanja kredita u tečaj i tome slično.

E, ta stavka je od sada nezakonita u Srbiji. Tačnije, oduvek je bila nezakonita, ali je pre par dana prvi put doneta sudska presuda koja je utvrdila da je banka postupila mimo zakona kada je klijentu naplatila ovaj trošak. U čemu je ovde suština? Banke imaju pravo da klijentima naplaćuju kamatu – koliku god žele, u koju ulaze svi troškovi banke i sav njen profit po odobrenom kreditu. Međutim, banke u Srbiji su klijentima počele da naplaćuju i ovaj „izdatak“, iako on zapravo uopšte ne postoji. Naime, banka nema nikakav „trošak“ obrade kredita. Njeni službenici prosto rade svoj posao, a rade ga i onda kada kredit na kraju ne odobre klijentu, a tada mu ovaj „trošak“ ni ne naplaćuju – iako bi po logici stvari morale da ga naplaćuju, kada bi stvarno postojao. Dakle, ovo predstavlja neosnovano obogaćenje banke.

Banke su ovom triku pribegle želeći da što više snize nominalnu kamatnu stopu, kako bi navodno niskom kamatom privukle klijenta. A onda, kada mu odobre kredit, onda ga opterete svim poluskrivenim izdacima – administrativnim troškovima, troškom „praćenja kredita“ – koji uzgred takođe ne postoji, visokim troškovima „održavanja“ tekućeg računa i tako dalje. Ovo je naročito došlo do izražaja kada je bankama konačno zabranjeno da menjaju već ugovorene kamate po sopstvenoj volji, posle čega su one odlučile da prosto podignu sve ostale troškove koje mogu da nametnu klijentu, a da pritom kredit i dalje klijentu deluje jeftin.

Banke su na ovaj način od građana uzele bar 60 miliona evra, a verovatno i mnogo više, jer je ovo minimalna računica koja važi ako je prosečan trošak administriranja kredita samo jedan odsto – a često je i mnogo veći od toga. Da li će banke ikada vratiti ovaj novac klijentima? Skoro sigurno ne. Narodna banka Srbije se do sada nije izjašnjavala o ovoj presudi i građanima nije savetovala da tuže banke. Ni bankama nije preporučila niti naredila da klijentima vrate novac koji su im nezakonito naplatile. A u Srbiji nisu dozvoljene kolektivne tužbe, tako da bi praktično svaki klijent morao da tuži svoju banku ponaosob kako bi od nje naplatio ovaj novac.

To je način na koji su banke u Srbiji zaštićene od svojih nedela iz prošlosti, a kako stvari za sada stoje, nijedna od njih za sada nema nameru da prestane da tako čini i ubuduće.

Treba znati da ukidanje administrativnih troškova ne bi pojeftinilo kredite u Srbiji, ali bi nateralo banke da ovaj „trošak“ uvrste u nominalnu kamatu – odnosno da sve svoje izdatke transparentnije predstavljaju građanima. A to sigurno jeste cilj kojem bi NBS morala da teži. Jasno i jednostavno predstavljanje kreditnih uslova jedini je način da građani zaista mogu da uporede ponude različitih banaka i izaberu najbolju. Sve ostalo je pogrešno.